Економист

496

нашао, да је жалба благовремено поднета, њени наводи неумесни, а царинарничино решење правилно и на закону основано са разлога: што се постојање дела и кривична одговорност окривљеног доказује: уредно састављеним записником ангажованих чиновника; чије је мишљење и Царински Савет усвојио на својој седници, а које је одобрио и Министар Финансија одлуком Ц. Бр. 46471/9925. г. налазећи да се обраде као што је декларант пријавио, имају царинити по Т. Бр. 988/2г а не као што је декларант пријавио по Т. Бр. 585/1г.“ „Са тих разлога Министар Финансија је одлучио да се решење Мариборске царинарнице оснажи као правилно и на закону основано, а жалба одбаци као неумесна.

Тужбени наводи су следећи: „Противу решења царинарнице жалио сам се Господину Министру Финансија али је моја жалба била одбијена решењем од 15.Х1.1995. г, Бр. 46471. Против решења Г. Министра Финансија част ми је поднети Државном Савету следећу жалбу: Нисам имао никакве намере оштетити државну касу јер сматрам да та роба није обрађена. Из свих објашњења коментара која (објашњења) сам у жалби на Господина Министра поближе навео, произлази, да се орнаментовање код гвоздене робе уопште само онда сматра обрадом када је то орнаментовање израђено финијом врстом рада, дочим када је оно само грубо ливено са неизразитим и безначајним линијама па као такво из модела извађено а даље не рађено —- да се не сматра обрадом. По новој пак тарифи орнаментовање је уврштено иза полирање по чему закључујем да орнаментовање мора бити финија врста обраде односно барем са таквим фигурама, пластиком, рељефима или у опште изгледом лепшег и савршенијег рада —- што код ове робе свакако није случај Поводом спора узети су званични угледи и преко фирме „Транспорт“ послати царинском биро-у на оцену, који је уверењем Бр. 1910-131Х 1925 (које прилежи овде као прилог) моје мишљење и потврдило. Међутим, Царински Савет је то уверење поништио и одлучио да се роба има сматрати обрађеном:

Покушај за оштећење државне касе могао би бити само онда, да сам робу изменио, или како год сакрио, или што томе слично учинио, а кад тога овде нема онда зашто треба да платим 23.000 динара. Сматрам да закон треба да буде за свакога једнак, а не да се једним забуна не дозвољава, док се другима дозвољава, а баш код тога другога (Биро-а) који би имао бити за нас меродаван.

При том случају, где се ради о тако великој своти коју треба да платим, ја морам да учтиво скренем пажњу на то, да је примена члана 166. цар. закона у дословном смислу превише строга, јер се не разликују зле намере од обичне