Економист

675

чему ћемо доцније опширније говорити — италијански уговор има и ту незгодну страну, што је у његовом тарифном делу везан врло велики број царинских ставова, па и за такве артикле у чијем увозу код нас Италија портиципира са посве малим процентом, које је везивање за нас врло незгодно, јер нам одузима могућност да закључимо повољне уговоре са трећим државама.

После ових општих напомена да дамо своје мишљење по појединим важнијим уговорним одредбама.

1. Италијански уговор прокламује принциш слободне трговине, т. ј. уговорне стране одричу се права — које су дотле имале —- да »по потреби и по свом нахођењу« могу заводити извозне п увозне забране. У овом погледу, дакле, напушта се политика ратом створених ограничења и приступа се предратној слободи.

Било је, по нашем мишеењу, крајње време, да се прато "завођења иввозних и увозних забрана укине. У току рата њу првим годинама после рата могло је бити оправданих разлога, да се забрањује увоз или извоз робе; данас, на осам година по свршеном рату, та је потреба престала. И као доказ да више нема равлога за то, нека нам је дозвољено да нагласимо, да ми, у току последње две године, нисмо завели ниједне забране, мада нам то право није било ограничено.

Уговор је, дакле, санкционисао једно стање, које је пракса већ одавна завела; разлика — и то на боље — лежи свега у томе, што више нема оне опасности која је до сада постојала : да у једном моменту забрана буде заведена. Забрана би сада могла доћи само за случајеве који су у уговору изрично пред“ виђени, и који су изузев резерве за вино, као што смо већ кавали, индентични са случајевима из предратних уговора.

П. У погледу на положај (права и обавезе) странаца, трговински уговор регулише, видели смо, само питање правне ваштите и право закључивања трговачких послова , сва остала. питања која се односе на-положај поданика регулисана су конзуларном конвенцијом.

За овакав поступак могла су говорити два разлога : 1. Бојазан да би трговински уговор могао наићи на јаку опозицију у парламенту и овде бити одбачен, ако би у њему право етаблисмана — о чему ћемо мало доцније опширније говорити било позитивно решено, — стога преговорачи преносе то

1908