Економист

742

сију која се водила у октобру и новембру 1924. године. (Вид. »Бкономист« ва 19215 стр. 994—1000). Г. Г. проф. К. Савић, па. Васковић, С. Спришћевић, Сарделић д-р Бајкић, Станаревић и други допринели су много да се расветле многа спорна питања.

УУ последње време, ова ствар почиње бивати опет актуелна. Нешто због појаве књиге г. Миленковића о железничкој мрежи, а. још више због вести по новинама да је влада добила неке конкретне. предлоге и понуде у вези са зајмом, наша се јавност понова и живље интересује Јадранском Железницом.

Као и увек, кад је на реду грађење железнице, не могу се заобићи локални интереси, који често — заузимањем утипајних посланика тога краја — преовладају над општим интересом. У овом конкретном случају, Црна Гора се осећа највише погођеном и отуд се чују протести, пишу представке, стварају нарочити комитети, води жучна борба и пропаганда итд. Један син тих крајева, посматрајући ствар са тог уског становишта, више песнички и националистички, него реално и економски, послао нам је овај напис, који објављујемо, у тежњи, да се чују разна мишљења, ма да се у свему не слажемо са писцем.

У копненом промету су најинтензивније транспортно сретство жељезнице. Њима се нај оље удовољава општим и специјалним захтевима државе и народа, покрајина и племена. Оне су предуслов за економски и културни напредак сваке вемље. Ради тих и много других атрибута, којих друга прометна срестава немају, све су културне државе, без изузетка, обратиле нарочиту пажњу на добру железничку мрежу.

Стари народи, још пре коју хиљаду година, били су дошли до тога савнања. Персијанци и Римљани имали су веома добро изграђене и мудро повучене цесте и друмове, да могу служити за узор данашњим покољењима. Међутим, данас, у ХХ. веку, многи крајеви наше домовине, у томе погледу, престављају нешто најгоре своје врсте.

Одмах након националног ослобођења и државног уједињења јавила се је, као горућа потреба, просецање жељевничких пруга. Много-вековни одвојени живот и специјалан државно правни положај појединих делова данашње државе, категорички захтеваху то. То беше императив уједињеног живота. Сила самих околности, у којима су се налазиле поједине покрајине и племена, учинила је да ти делови државне заједнице престављају посебне индивидуалитете, скоро, у сваком погледу. Да би се збрисало ово, није довољно само државно јединство и државно-правни централизам. Потребно је духовно и економско јединство народа. А једно међу најпогоднијим средствима за процес народног стапања, амалгамисања, без сумње, јесу саобраћај и комуникације. Далеко погодније, него што се уопште и мисли,