Економист

Пи ИН"

803

Сасвим је нетачно гледиште оних наших људи, који постанак еснафа везују за долазак Турака. Пре свега, Турци нису на Балканско Полуострво дошли као народ више културе него што смо је ми тада имали ; они су дошли као завојевачка хорда, чак ни регуларни земљорадници нису били ! Они су многе и многе установе просто попримили од Византије и од нас ; тако су примили и дружине наше, прилагођујући их својим потребама пи дајући им терминологију не своју, јер тих установа и тога рада нису ни имали, па нису могли имати ни сбоје терминологије, већ арапску п персиску. Тако, еснаф је чисто арапска реч, руфет персијска, калфа, арапска, шегрт персиска, устабаша је, до душе, турска реч, али као титула јаничарским старешинама (ничега дакле нема заједничкога са занатом !), еспап арапска, абаџпја арапска, алат, арапска, асурџпја арапска, атлас арапска, базерђан персиска, бакал арапска, барјак персиска, берберин персиска, терзија персиска, и т. д. ит. д.)

Како су Турци сасвим доцкан и савршено самовољно мењали права на извесне еснафске радње, показује и овај факат: »Пацуџије нису смели израђивати опанке од учињене коже, тај је посао припадао сарачком еснафу. Једном кад је долазио садрезам с војском око 1825. године, захтевао је од скопских сарача на брзу руку опанке за своју војску. Сарачи нису били у стању тај посао да изврше, те садрезам нареди папупијама да му тај посао сврше. Папуџије похитају и подмире војску опанцима на време. Од тада добије право на израђивање опанака и папуџиски еснаф.«“ Све тотле је, значи, постојала подела на еснафска права, каква је била и у Византији и у старој српској држави, коју су Турци, не доносећи собом никакве еснафске уредбе, просто капирали и поштовали !

Међутим да смо ми много пре доласка Турака имали своје еснафе и у њима своје уређење копирано из Византије, као необорив доказ служи допуштење патриарха Црнојевића дата табацима у Будиму од 1697 године, за које скупљач Витковић вели: да тај прилог служи као доказ о томе »како су постојали ови јеснафи још у старој отаџбини.« У томе допуштењу патриарх Црнојевић, између осталога, вели: »како приходи до нашега смиренија почтени најстари руфета табачкога и желаније свог подробно скаваше, како еште у мирно време от старине имали су на обичај мајсторско урежсденије. Паки по разрушенију u no поколебанију земли отечествија налшега, како су све своје добро оставили, тако и они свој мајсторски обичај угасе. Ел маже ниње аште и у чуждој земљи по нешто куће сградише, обаче свој обичај и мајсторско уреждение

У Ђ. Поповић: Турске и друге источансње речи у нашем језињу;

+ М. В. Веселиновић: Еснафи у Скопљу, у Годишњици Чупићевој, ХМ 225.