Економист

089

nuTHa Банка д. д., у Старом Бечеју од 31. марта т. г. Бр. ! којим је задужила Банку на непокретно имање преносном допунском _ таксом из Т.Бр. 12 напомене 12 за период 1924-25. г. са дин. 5.300. п моли да се разрев као неправилан поништи. Генерална Дирекција Посредних Пореза размотрила је ожалбени предмет па је нашла : да је жалба неблаговремено поднета јер је саопштење разреза извршено 4. априла а жалба примљена у Управи 34. маја 1924. године. С тога не упушта јући се у оцену и оправданост жалбе, на основу чл. 23. закона о државној трошарини, таксама и пристојбама решава: да се жалба Бачко Потиске Кредитне Банке, којом тражи да се поништи извршен разрез допунске преносне таксе, као неблаговремена одбаци, о чему је решењем извештен«. => Жалбени су наводи следећи: »У нашем поднеску изрично смо молили, да ако га као жалбу сматра и одбије, нека га усвоји као молбу на повратак неумесно плаћане веће таксе. Ми смо тај наш поднесак обравложили и молили на основу закона да нам се упути свота од 2112 динара натраг, јер је финансијска управа у име допунске преносне таксе еквивалентна 5300 динара годишње одмерила и то незаконито јер њен темељ т. ј. вештачење и процена није по законитом пропису утврђена, наиме она вредност, коју су процениоци установили, према данашњим финансијским и економским приликама, не би се могла ефективно стварно постићи, и она је нереална услед нестабилне државне валуте и велике новчане кризе, изложена флуктуацији и зантним променама. И са формалнога је гледишта ништаван поступак среске фин. управе: поступак процене није текао законито, јер кад Власт посумња у назначену прометну вредност, односно кад она или интересирана странка у исправност исвештаја не поверује, има се вредност вештачењем потврдити, о чему се интересована странка има претходно известити, која се може против вештачења жалити ва 15 дана по саопштењу вештачења, но одлука у том погледу никад није банци уручена, те тако по ТБр. 12 напомена 12 11. УП! разрез ове дупунске преносне таксе и по пропису члана 23. закона о државној трошарини, такси и пристојби од 27. јуна године 1921. Службене Новине Бр. 152 год, 1921. није још ни данас правомоћан, те се може још и сад жалбом напасти, а ако ово начело не би било усвојено, онда бевусловно има места молби на повратак неумесно наплаћене веће таксе него што треба на основу истога закона 22 S, што је све усвојио и нов дефинитивни закон од 25. октобра 1923. године који је ступио у живот 15. новембра 1928. г. i Генерална Дирекција је у Службеним Новинама Бр. 37 1924. год. публиковала наравно на основу 43 члана закона о таксама 25. октобра 1923. године свој проглас као тумачење и објашњење закона, да процена код купопродаје те тако по аналогији и код еквивалента, мора бити по драгој вољи власника и купца и да на њихову погодбу не утиче никаква нужда продавца

65"