Економист

993

услов важи и за пренос добијеног одобрења на друго лице. Према томе, концесионар је дужан да се за сваку измену у концесији и ва њен пренос на друго лице предходно обрати Мин. Финансија, и тек његовим одобрењем може да наступи оно што је тражено. Противно се не да ни предпоставити, јер када је према 3. напомени поменутог Т. Броја подизање фабрика штирта па и квасца везано за одобрење Мин. Финансија, и свака измена у одобрењу не може да наступи без његове дозволе. У овоме случају тужилац се није држао законских прописа, него је самовласно пренео на друго лице«. == -

"Овај трећи случај, који је Државни Савет расправио, најинтересантнији је од свих до сада изнетих. Као што се види, овде су у питању концесије, међутим питање концесија код нас није регулисано на један општи начин т. ј. закон о концесијама не постоји. По чл. 133 и 139 Устава, Законодавни Одбор Народне Скупштине, имао је да у предвиђеном року изврши ревизију свих досадањих повластица, после чега би се вероватно донео за целу земљу један општи закон о повластицама. Таквог једног закона још нема, те је немогуће с погледом на то дати један општи критеријум о повластицама. Једина се одредба о томе налази у чл. 117. Устава, по коме право монопола припада држави, а руде, лековите воде и врела и природне снаге, својина. су државна. О давању рударских, индустријских и других повластица донеће се нарочити закон, и то је све. Из ове уставне одредбе излази, да ће се тек нарочитим законом, који ће бити општи за целу земљу, одредити појам и однос концесија. По опште усвојеним појмовима о томе шта је концесија односно повластица, и шта је она по својој правној природи, не би се у овоме конкретном случају, који је по тужби као предмет (расматрања) Државног Савета, одобрење које држава даје а које се помиње у чл. 94. Зак. о таксама, могло назвати концесијом. У толико је гледиште Државног Савета нетачно, у колико се односи на схватање појма концесије. Концесије може у ствари бити само онда. где је у питању пренос каквог искључивог права државне експлоатације или какве јавне службе на једно приватно лице, што овде није случај. Концесија у правом смислу те речи могла би постојати још у ова четири случаја : а) ако је у питању уступање једнога јавног предузећа каквом приватном лицу ; 6) стварање ивуветних или специјалних права у корист каквог приватног лица на извесним јавним стварима (сћовев рабИачев или Дотате public): 6) ослобођење приватних предузећа или приватних лица од плаћања какве јавне дажбине или намета, што у ствари не би били права концесија ; иг) т. вв. шумске и рударске концесије, које су једино регулисане, бар што се тиче Србије, једним специјалним законом — Рударским Закоником. Иначе, пресуда Држ. Савета, је у колико се односи на тумачење одредаба зак. о таксама, правилна и на закону основана.

Дери = -