Економист

ринског савета, кога назива нестручним саветом, наводећи и једну одлуку Држав. Савета Бр. 10193 од 15. септембра 1910. године, који је у истој заузео слично гледиште. Овакво раније тледиште Државног Савета неправилно је пи кост се са позитивним прописима царинског закона, па према томе п примедбе Главне Контроле у смислу заступљеног гледишта Државног Савета неумесне су и незаконите.

Не може се спорити стручност Царинског Савета, као једног тела, које је установио сам закон, регулишу ћи му делокруг рада и дајући му извесну компетенцију, тим пре, што је та установа састављена искључиво од стручних органа и према томе Царински Савет и има само карактер једне стручне организације.

Да би боље објаснио предња факта наводим : По последњем

ставу члана 59. царинског закона : »ако би се _при самом прегледу робе нашло, да се уверење слаже са робом, али да није "правилно примењена тарифа, чиновници који преглед врше, поднеће о томе не задржавајући експедицију робе писмену и разлозима поткрепљену представку царинарници, која ће спровести Царинском Биро-у за обавештење, а овај ће је опет са својим равлозима, било да усваја или одбацује разлоге чиновника, послати Царинском Савету на решење«.

По првом ставу чл. 54. Царинског Закона нв оцене каквоће робе и примене тарифе садржине у овим уверењима може се жалити Царинском Савету у року од 5 дана«. По другом ставу истога члана »Царински Савет решава о каквоћи робе, ако се и царински биро за обавештење не оп сложио у оцени робе и увек у случајевима из ча. 53. последњег става«, а по последњем ставу чл. 54. царинског закона »Одлуке Царинског Савета у сваком од побројаних случајева подносе се Министру на одобрење и оне су извршне чим их он одобри«. Из напред наведеног довољно је јасно, да царински савет по самом закону има последњи степен надлежности у погледу наведених спорова о каквоћи робе, наравно презумирајући одобрење министрово, па будући да је исти највиша по закону власт за поменуте спорове, било би апсурдно и говорити о нестручности царинског савета, јер би се тиме негирале функције овог, дате му самим законом. Према свему напред ивложеном, решење Н.Бр. 7192-25.

г. правилно је п на закону основано, те молим Државни Савет да тужбу Главне Контроле као неумесну одбаци«.

Решавајући горњи случај по тужби Државни Савет је пресудом својом од 18. фебруара 1926. године Бр. 38667 одбацио тужбу Главне Контроле као неумесну са ових разлога: »Што су прописи о каквоћи предмета, на које је наплаћена спорна сума, тако јасни да искључују сваку сумњу о примени царинске стопе. У општој царинској тарифи учињена је подела по природи врсти и изради предмета, на које се наплаћују царинске дажбине, према прописаној стопи тако, да се у сваком поједином делу налазе предмети једне одређене врсте и израде, па се према томе