Економист

154

статута. Међутим, по чл. 8. и 9. закона о а. д. друштво се не може основати нити може добити правила ако их министар није претходно одобрио. Па кад је законодавац нашао за потребно да министру остави право контроле и одобравања пројекта друштвених правила приликом његовог оснивања, онда је природно морао признати и право да увек и при оснивању чл. 9. и 13. као и за све време трајања друштва чл. 68. одлучује о свакој измени друштвених правила. Ако Министар не би имао то право онда би потпуно илузорно било његово право контроле при првом оснивању, јер би без тога ограничења збор акционара после оснивања друштва могао по својој вољи мењати статуте п без обзира на интенције пи политику министрову и од друштва начинити предузеће противно законима и земаљским интересима јер је законодавац то хтео спречити.

Кад је законодавац према томе само у наведеним случајевима ограничио слободу извршења одлука акционарских 860рова, само у извесним, нарочито у закону предвиђеним случајевима онда за свакога мора бити јасно да је у свима осталим одлукама збора друштву оставио и нарочито хтео оставити пуну слободу делања и министровој власти ударити границе.

Најбитнија карактеристика правне земље лежи баш у томе што су све власти у њој организоване и засноване на закону, што су власти међу собом подељене и што су границе и надлежност свакој власти обележене т. ј. што свака од државних власти има свој оквир и своје границе у закону. Тако је и у нашој држави, јер се и код нас све државне власти установљавају и врше само по Уставу и законима — чл. 45, 94. и 104. Устава пошто је наша држава уставна и парламентарна земља. Само у вемљама крутога апсолутизма, каквих данас више нема у цивилизованом делу глоба, могло би се другачије управљати. Наш устав у чл. 21 и 94. обавезује грађане да су дужни покоравати се законима и законитим наредбама власти, а не вољи појединих органа управне власти, који су и сами као државни органи дужни вршити своју власт по одредбама устава и закона чл. 45. и 47. Устава. Према томе грађани нису дужни покоравати се незаконитим наредбама и одлукама власти, па макар та власт био и сам министар јер и његова власт проистиче из Устава и закона који су и њој обележили п поставили границе. Кад дакле министар изда какав управни акт који није основан на закону, и за који није законом овлашћен, он је прекорачио своју законом одређену власт и повредио право или интерес појединца који није дужан подносити и трпети ова прекорачења. Пошто смо својим ранијим излагањем доказали да Миниетар није имао право да одлучује о важности и да одобрава одлуке збора које се тичу само оставке избора или смењивања Управног и Надворног Одбора, јасно је да је по закону таква одлука збора пуноважна како ва друштво тако и за трећа лица па и за надворну власт,