Економист

640

важну улогу у развоју немачких држава у смислу еманципације индивидуалних права и остваривања идеје правне државе. Све оно што је имало новчане вредности било је фискус, а све што је фискус стајало је под судску контролу.“

3. Питање одговорности државе у Франџшуској није било решено законом, већ као и многа исто тако важна и основна питања решено је од јуриспруденције. Боље речено, и без закона о одговорности државе (ослањајући се само на један закон о одговорности чиновника, у колико је то у опште везано са одговорношћу), судови су увели одговорност државе. Специфичност одговорности, коју је засновала француска јуриспруденција, састоји се у томе да се до извесне границе узима одговорност државе, а од те границе одговорност чиновника, и држава и чиновник одговарају за себе и никако не гарарантују један за другог. али како треба ближе разумети где и како има да се повуче граница између ових. двеју одговорности —- то је ствар о којој се води једна веома жива дис-

кусија и мишљења су противречна чак и у томе каква је у ствари пркаса_

у Француској. Ту има два гледишта : објективистичко, по коме се и одговорност и државе и чиновника заснива на начелу ризпка, т. ј. где су одговорности одељене по овоме начелу, и субјективистичко, по коме се одговорност чиновника заснива на кривици, али се одговорност државе заснива такође на објективном начелу ризика.

По првом објективистичком гледишту граница између одговорности државе и одговорности чиновника, одређена начелом ризика изгледа овако. Држава одговара докле је погрешка била везана за само вршење функције, докле се може сматрати да је проузрокована функционисањем јавне службе, докле је »у линији« јавне службе; а лична кад погрешка у истини нема никакве унутрашње везе са самом функцијом, са самим њеним вршењем. »Ако је потребно да има погрешке чиновника, вели Дигиџ, да би био одговоран, свака погрешка не повлачи његову одговорност. Треба да је то једна лична погрешка; ако је погрешка функције, онда може бити одговорна администрација, а не чиновник. Виде се лако разлози овога решења. Кад има само погрешке функције, личност чиновника је на неки начин апсорбована јавном служ= бом. Може се рећи врло тачно да то није чиновник који је радио него да је то јавна служба која је радила« 3

По овом гледишту лична погрешка се може према погрешки функције налазити у двоструком одношају.3 Лична погрешка може бити таква, да она нема никакве везе са функцијом. Тако на пр. један учитељ учи децу да читају и да пишу, предаје им историју и општи морал — то је административна функција; али учитељ на пр. држи говоре револуционарне, управљене против религије (он каже на пр. »Немци су добро урадили 1870 када су убијали децу у колевкама ; добри Бог је један портмоне добро напуњен«) — то је лични акт, изван службе. Но погрешка може бити такође таква, да се налази у границама функције. Што се тиче објекта, акт је донет »изван случајева, које му је законодавац изе

1 O) (puckycy B. O. Mayer, op. cit I, 8. 121; Hatschek, op. cit, S. 74.

> Traite de droit conslitutionnel, III p. 278. 3 Op. cit. p. 280—985.