Економист

642 . а -

Ђује могућност истовремене одговорности чиновника и државел Је ли тачно 2 Је ли то могуће 2 По нашем мишљењу то је могуће само на тај начин, што ће неки недостатак у функцији, неки акт који је везан за саму фунцију, бити услов да би наступила једна последица услед акта, који се има несумњиво сматрати као акт личне одговорности. Тако на пр. кад један чиновник затвори поштанска врата пре времена, и један човек буде принуђен да прође кроз собу служитеља. Овај га због тога избаци из собе на такав начин, да човек сломије ногу. Први акт се рачуна као акт саме службе — јер погрешка још није таква, да се има урачунати самом чиновнику, нити је пак изгубио сваку везу са функцијом ; други акт се пак рачуна као лични, пошто такав акт се ни најмање не може уписати функцији. Главни узрок је овај други акт; али он је наступио услед тога, што су врата затворена, услед једног акта службе. По мом мишљењу да ли ће бити одговорности није то ствар тако нужна нити очевидна — то је ствар правичности. Одговорност је дакле могућа. Али ако се она прими, онда ту има две одговорности за исту последицу, но за два различита факта. По нашем мишљењу друга могућност одговорности је у опште искључена. Дигиу пак иде даље, пи узима да држава може одговарати и у оном случају, кад је акт личне одговорности, али акт је јоште акт у границама државне функције. „Што се тиче једне погрешке у границама функције, ту се налазимо пред једним функционалним актом, администрација треба да одговара према појединцу, а њој остаје да то утврди према чиновнику који је изашао из службе и који треба дакле да подноси дефинитивно накнаду штете«.= Ако се изврши анализа, онда се не може доћи ни до каквог закључка него до тога; да је ту основ за одговорност државе у истину друкчији. Ако је пи ту одговорност за ризик, како узима то Дигиу, онда тај принцип значи нешто друго него у првом случају. У овом другом случају држава не одговара зато, јер је акт такав да је правично да она само има да одговара, већ зато, јер она гарантира за чиновника, од кога има да се накнадно наплати (регресивно), пошто је он прави кривац,3

17 (0D. ке 4:09/3.0 TJ ZS:

2 Ор. cit. 11, р. 491.

8 Да објективистичко гледиште наилази одиста на тешкоће, види се и по томе, што писци, који се одликују изванредном критичношћу и прецизношћу, пишући уџбеник (дакле једну врсту научне радње, где треба да буду дати научни резултати на најсигурнији начин), као што је то случај с проф. К. Воппага-ом, формулишу личну погрешку у смислу горњег гледишта на један такав апстрактан начин да он једва што казује. По његовој формули, личне погрешке има кад није потребно да се оцењује административан акт у својој законитости и опортунитету. Ово је пак могуће код аката који су изван службе у опште, али не и аката у служби, каква би требала да буду акта личне погрешке, о којима је реч. Не види се иначе како се може мимошћи испитивање законитости административног акта. Да би се утврдила лична кривица председника општине у горе наведеном случају од Дигиу-а (случају који се тиче звона), мора се констатовати да је акт незаконит, Ако се хоће рећи да акт није сам по себи циљ овде, или да то није јавна функција — то је само по себи јасно, п не казује нам за наш проблем ништа. (К. Воппата, ор. с!у. р. 268).