Економист

= Е 643

Овакво решење, које смо ми чисто логички извели, одиста се потврђује на наше задовољство од праксе.: По једној од најсигурнијих формула (проф. 8. Воппатд-а) ова дупла одговорност се своди на то, да се држава, јавни патримониум, налази као јемац за дуг оштете чиновника. (Случај историски значајан, Бетлопшег, 26. јула 1918). По Бонару ова одговорност државе, овај дакле стицај личне и државне одговорности израз је опште тенденције да се осигура накнада штете, тенденције која је, по њему, водила томе да се развије пре одговорност јавног патримониума и да се остави по страни одговорност чиновника, пошто, заиста, врло често, овај није био у стању да осигура плаћање оштете. Али, даље он не наставља објашњење, па се то завршило тиме, да су разумели како је сувише занемарена одговорност чиновника. Због тога се дошло до једног решења да појединац може тужити и чиновника и државу да би му се на тај начин осигурао сигуран платац (држава).

Свако друго решење би било контрадикторно и имало би недостатак да једном истом појму приписује два различита значења. Питање је, у осталом, у колико је та комбинација, иначе, сама по себи оправдана кад се и даље лична одговорност заснива на ризику. — Одговорност државе је могућа само у оном случају, ако се узме да чиновник одговара по начелу кривице, јер онда је могуће да се сматра да држава узима на себе одговорност на место чиновника“.

По нашем мишљењу пак зацело, независно од ових последица у Дигилевој теорији, могућа је одговорност само по принципу кривице. Лична одговорност се може заснивати и на ризику, али разлози су сасвим друге врсте. Ни у ком се случају не може сматрати да према држави или трећим лицима чиновник има да гарантира за ово или оно. Дубља анализа ће нам открити да се крије и иза објективне одговорности у ствари субјективна одговорност, т. ј. на име то да чиновник ради за себе, а не за државу. Питање је пак шта то значи, шта значи овај случај. Ништа друго него ли једна врста случајева погрешака. У сваком случају мора бити дата једна морална идеја одговорности као основа личне одговорности. Што се тиче објективне одговорности, она има још и тај недостатак, да није довољно одређена, и не види се кад је, нарочито када је по 0о6јекту лична и кад државна. Сам Дигиу који даје ову дефеницију вели: Принцип није сумњив. Он је примљен од целог света, у доктрини и јуриспруденцији: али примена претставља тешких погрешака и дала је места новим. контроверзама у детаљима у које није места овде улазити«. У својој дискусији, Дигиу пребацује Жезовој теорији да она води томе, да држава има да одговара, и када акт престаје имати везе са јавном службом уопште. У истини пак, то не мора никако бити, пошто начело ризика води томе да држава одговара, докле се акт може у опште сматрати као њен. Ако код Дигиу-а тај момент (одн. питање докле је један авт државни) излази на површину, то долази отуда, што је Дигиу-у по_ требно у његовој аргументацији да супротна теорија не одговара еле

1 Duguit, op. c!/J. p. 494. =

= Дедукцију смо извели, пре но што смо знали за горње тумачење француске јуриспруденције,

41%