Економист

644

ментарним захтевима законитости, т. ј. да има аката који изилазе из граница државних функција у опште или, можда, што он сам пада нужно на то да овај принцип схвати на овај начин да би његова тенденција била, да држава одговара за сваки акт који се јоште може сматрати као државни. ; ;

Што се тиче субјективистичког гледишта онако, како је оно обично дато у формули модерне литературе, има извесних тешкоћа одн. компликација у разграничавању личне од државне одговорности. Тако на пр. изгледа нужно да се ту јави двострукост погрешака, истовремено и државна и чиновничка. Ако неко ноправи грубу погрешку, одговараће лично; али по начелу ризика сасвим је могуће да и држава одговара за исти случај зато што би акт био у смислу, »у линији« функције, рецимо и по намерама и ефекту акта. Свакако није нужно да одговорност државе буде ограничена само на оне нужне погрешке на које циља напред наведена дефиниција Лафаријерова. На свима тим тачкама се не можемо овде задржавати него ћемо само констатовати да је природна тенденција овога гледишта и да је у његовој логици да одговорност државе распростре на све акте докле се они могу сматрати да су јоште у границама државне функције у опште. »Ако држава осигурава штету, како то вели Жез,: која произилази од погрешака службе, а Еогпот треба да подноси ону, која произилази из личне погрешке, која је, ма какво мишљење се створило о њој, увек нного тежа погрешка«. ( Дигиу, који је противан теорији кривице у погледу личне одговорности, развија ову његову мисао, па вели од прилике: ако држава треба да осигура појединце за личне погрешке, ако се доспело до општег појма осигурања од стране државе за социалан ризик, ма какав он био, долазећи од неправилности или чак и правилности функционисања државних служби, треба примити одговорност државе кад је служба рђаво функционисала. због личне кривице).

Додајмо јоште при крају да је одговорност државе нашла највише примене при јавним радовима, где се прави разлика између случајних и сталних оштећења и где се у другом случају одговорност заснива искључиво на ризику и шира је.

Додајмо јоште да су за одговорност државе у Француској надлежни административни судови. Раније они су били по специјалним законским овлашћењима (determination de la loi):; данас по општем начелу поделе административних и судских власти, како је ово тамо схваћено традиционално. У првој фази (кад су у погледу државне одговорности административни судови били надлежни по специјалним законским одредбама), на општине и друге самоуправне јединице су примењивани прописи цивилног права. Јер надлежност административних судова за одговорност државе била је изузетна, специално одређена законом. У другој фави где се ив начела поделе власти иввлачи надлежност административних судова, природно је да се извуче и њихова надлежност у погледу самоуправних јединица, јер и оне су јавне, ако не п државне. — Специјални прописи постоје за одговорност општина у случају побуне, — За одговорност чиновника не постоји никакво претходно одо-

1 Напред цитирано.