Економист

„II

#

631

већала старање оних којима припада имање у погледу организације друштва и бирања људи ; (2) да је тешко утврдити у којој је граници потребна пажљивост органа при њиховом раду (које су мере могли предузети); (3) да је тешко утврдити кривице због комплицираности организације (што нарочито бива код државе).

Али то све можемо узети у обзир само по нужди, када не бисмо нашли у једном законодавству никаквог другог ослонца: ми се онда служимо прописима који се односе на одговорности које су најближе по практичним, социалним ефектима, овде, прописима одговорности Ba другога, пошто је она ближа него што је одговорност пуномоћника. Због тога је за нас од битног значаја да утврдимо да ли постоји у повитивном праву одговорност за ризик, а нарочито када није изрично утврђена. У овом погледу, нама се чини, да француска теорија и пракса нису довољно критично поставиле питање. На име, врло је теже наћи директно основу за одговорност по принципу ризика него за одговорност за другога. »Гтапзогтастја « права: може само да нам укаже на то да фактично важи један правни пропис, али не и да га оправда с обзиром на законске текстове и у опште са нормативног гледишта.

Проф. Ориу налази да постоји разлика између опуномоћеника и органа у томе, што је опуномоћени изван правног лица, докле се орган налази у лицу као једна апроприсана ствар од стране једног субјекта. Та разлика се конкретно испољава, прво у томе, што органи имају аутономију, докле је опуномоћеници немају, друго у одговорности »јер морална личност одговара за штете проузроковане од његових органа механизмом погрешке службе која је одговорност човека због ствари чији је он сопсртвеник«. Из ове разлике Ори извлачи као последицу да не може бити кумулације између одговорности чиновника и одговорности правног лица. За нас је овде међутим важно да он из тога извлачи да правно лице има да примени пропис о чувању ствари,“

Оваква. разлика не чини нам се никако оправдана, као ни закључак који се отуда извлачи. Та разлика је по њему у суштини, јер је орган део правног лица тако да се одговорност заснива искључиво на природи прваног лица. Међутим она може бити само у ступњу. То може лако да се докаже на првој разлици: слобода једног органа није нешто апсолутно нужно и нешто безусловно везано за лице. Што се тиче друге разлике, она је једна чиста обмана, јер не постоји никакво изнутра и споља у његовом смислу (т. ). да су с поља исто, а изнутра се разликују). Јер и споља и изнутра они су исто или нису исто. Цело питање је искључиво у томе да ли треба да се упишу правном лицу погрешке органа. Али то има да се реши на

" Њом оперише нарочито Дигиу. 2 Ргбсјв де Аго адпит етан, 1919, р. 138—148 и 530—595.