Економист

632 i -

основу тога је ли он део или није, већ и на основу тога што орган ради за правно лице, али тако да нема никаквог субјекта пре њега. На основу тога факта као таквог (на име да једно лице ради за друго) Орџу је, као и сви који извлаче доказ из суштине правног лица, обрнуо ствари. Међутим кад је он узео да има да се орган посматра као једна ствар правног лица, он је тиме-само извршио једну аналогију по практичној вредности факта да орган ради за другога у горњем смислу. Али то је чисто психолошка обмана. Увиђајући да не може да примени правило одговорности за другога, он узима супротно томе одговорност за ствари које су на чувању, и погрешка се састоји у томе, што је ствар рђаво чувана. У истини, то је одговорност за ризик, као што смо то видели. Као што се теорија Мизиу-а тумачи у смислу теорије ризика, тако исто и ова. Основа одговорности по Ориу је нужсност погрешака које се чине при послу од кога користи падају једној заједничкој каси.

За француску науку је типичан у овом нашем питању проф. Флинио {Fliniaux), Roj кога су идеје добиле врло прецизну форму. »Тешкоћа долази отуда, што изгледа немогуће такву одговорност засновати на пдеји погрешке, било у форми одвојене погрешке, пошто није никако логично сматрати да је функција у погрешци зато што постоји, било у форми презумиране погрешке из чл. 1384 Соде стуПе-а, пошто се овај члан, ми смо то видели, у колико он потврђује одговорност за погрешке њихових претпостављених, не може применити на односе администрације са њеним агентима«. Али његов основ или схватање ризика је нетачно. Он то резимише овако: »Дакле, пошто не припада појединцима право да се извуку из контакта са администрацијом, која, у главном, врши у њиховом погледу прави монопол, правично је да сама администрација подноси извесне изузетне ризике, којима их излаже овај принудан контакт. Међу ове рискове, против којих администрација има да осигура појединце, — ретко велик ризик вели осигурање, према правичној опсервацији гр. декана Оршу-а — треба, како ми мислимо, да фигурира у првој линији евентуална штета која може да резултира, за појединце, од личних факата, извршених од агената у служби«. Ово, као што смо напред рекли, не може послужити никако као основ одговорности.“

5. Оно што важи за правно лице у опште важи и за државу у принципу. У том погледу се не могу направити никакве принципиелне разлике између приватноправног лица и државе. То ће рећи никако се не може порицати априори, из простог равлога, јер је држава једна власт, да се на њу могу применити начела одговорности, т.ј. да пи она може одговарати. Оно што је могуће то је да се та начела прилагоде њеној природи не само у процесном нето пи у матерпално-правном погледу, пошто се ва државу може усвојити као практичнија евентуално једна друга комбинација (од могућих комбинација у границама истог принципа), него код приватноправних лица, као пода

1 Pliniaux, Le cumul de la responsabilite de l agent et de Ја гегропsabilitć de la personne morale administralive. (Revue du droit public, 1921)