Економист

776

Под тач. 9. протокола — један пратилац за рапатрирање моћи ће да буде одређен, па и од чиновника кога Пољске власти одреде, и он бе путовати о њиховом трошку. | у

Приликом доласка радника у Тулон, женама и деци осигураће се нарочити превоз до места одређеног за преноћиште. То ће се исто осигурати, пи у колико је могуће, радницима. са пртљагом. | Протокол предвиђа такође и састанке саветодавне комисије, предвиђене конвенцијом од 1919 год. Комисије ће се састајати најмање једанпут годишње у Паризу и у Варшави, и имаће за циљ: 1. да утврде споразумно број и катогерије радника који би били предмет колективног ангажовања, а на начин да не штете ни економском развитку Пољске, ни француским радницима ; 2. да одреде у колико је могућно покрајине у Пољској, у којима ће се ово ангажовање обавити, као п покрајине у Француској, где ће радници бити упућени. |

J/eosop Opanuycno —Imaanujancmu o0 50. септембра 1919 год. Овај уговор има за циљ да уреди емиграцију радника између двеју земаља, да олакша у њиховим респективним земљама боравак и настанивање усељеника припадника друге државе, и да зоведе у што је могуће већој мери једнакост у поступању између својих поданика и поданика друге земље. Овај уговор садржи исто као и француско-пољска конвенпија п одредбе о стању, помоћи т заштити радника, на принципу апсолутне једнакости, поред одредаба о' уласку и изласку радника. У погледу неерећних случајева на раду уговор се повива на конвенцију француско-итапијанску од 1906 год. која прокламује апсолутну једнакост п потпуну реципрочност. Уговор предвиђа да ће свако проширивање закона 1pso facto ma ce mpnmenHm и на поданике француске и италијанске, п да ће свако доцније законодавство о социалном осигурању (болест, инвалидитет, незапослености) да се прошири и на њих, под условима који ће се тек прецизирати специалним споразумима.

Као и француско-пољска конвенција ив 1919 год., уговор францускоиталијански предвиђа, да се обе владе ангажују, да пруже све административне олакшице поданицима сваке од обеју земаља, који желе да емигрирају у другу земљу. Никаква специална дозвола не тражи се при изласку из земље порекла за раднике који одлазе у другу земљу, било индивидуално, и спонтано, било колективно, као и за њихове породице. Тако исто ови радници и њихове породице могу да уђу слободно у вемљу где намеравају, без икакве специалне довволе. Ако према стању радне пијаце не може да се препоручи емиграција у једној од ових земаља, заинтересована влада обавестиће о.томе одмах другу. Споравумом између обеју влада уредиће се у том случају мере које треба предузети.

· Зарада досељених радника не може бити мања од оне, коју у истом предузећу, или покрајини, примају при подједнаком раду домаћи радници пете категорије у дотичној покрајини. Владе се обавезују, да воде рачуна да се ова једнакост извршује. Тако исто досељени радници уживаће исту заштиту, коју. уживају и домаћи радници по законодавству и обичајима вемље, у погледу услова рада и егзистенције. Свака влада може придодати својој амбасади код друге владе по -једног техничког специјалисту за питања рада, и за везу са надлежним властима. Владе ће водити рачуна споразумно, да број радника који може бити предмет колективног регру-