Економист

816

предвидела тај случај и створила у Солуну, поред српске зоне, једну општу слободну зону, намењену да служи транзиту свих земаља, па и југословенском, у колико се овај неби служио српском зоном. Ако би транзит трећих земаља пролазио кроз српску зону, шта би онда остало грчкој слободној зони, која је специјално намењена томе транзитуг Приговор југословенских кругова, да конвенција од 1923 године не ограничава улогу српске зоне на транзит Краљевине С. Х. С. није оправдан. Познато је да се Грчка, у савезном уговору од 1913 године, обвезала да обезбеди „пуну слободу српске трговине“. Ако конвенција од 10 маја 1923 стипулира да ће се као „транзит“ сматрати свака роба „без обзира на порекло и намену“ која долази саграничне станице у зону и обратно, то се има тумачити у овом смислу: транзит је свака роба, која циркулише између зоне и граничне станице, без обзира на порекло кад иде за Краљевину С. Х. С. а без озбзира на намену кад долази из Краљевине С. Х. С. Из свега што је изложено, грчки кругови закључују да „српска зона има служити само српском транзиту и само под тим условима она може функционисати у Солуну“. "

Као што се види, по мишљењу нових господара у Грчко;, атинске конвенције би се могле примити ако би се ревидирале извесне одредбе, које је јавно мишљење такситрало као штетне и понижавајуће. Листови су, у осталом, јавили да је грчки министар иностраних дела г. Михалокопулос у више прилика предлагао нашој влади ревизију тих конвенција. Једно време се, шта више, веровало: да је дошло и до начелног споразума у томе питању, приликом састанка: г. Михалакопулоса са нашим послаником у Паризу, г. Спалајковићем. Зашто се, онда, није приступило ревизији 2

„Под условом да се чувају основне линије споразума, ревизија је могла бити корисна по обе стране. И ако је гледидиште нових властодржаца у Грчкој на извесна питања израђено на сувише суптилним дедукцијама и усиљеним аргументима, измена мисли између наших и грчких представника могла је дати добре резултате. Јер, по среди је била не толико правна основаност, колико политичка опортуност извесних концесија. Ми смо већ видели да допунска конвенција не допуњује само, него и мења неке основе конвенције од 10: маја 1923. Питање се, дакле, састојало у томо, да опргдолимо у колико