Економист

853

Сиромашни поданици сваке од уговорених страна, којима је било услед физичке или душевне болести, трудноће, или порођаја, или услед кога другог разлога потребна помоћ, лекар ска помоћ или која друга врста. помоћи, имаће право да се третирају на територији једне земље као и национални. Рапатрирање може да се обави у случајевима када разлози који оправдавају право на помоћ добијају стални карактер. На случај да држава чији је поданик заинтересовано лице не обавести о рапатрирању државу у којој борави заинтересовано лице, а у року за 45 дана сд обавештења од стране државе у којој се исто лице налази, биће дужна да накнади дотичној држави све трошкове почев од истека 45. дана до дана када буде приспела дозвола за рапатрирање. Трошкови за рапатрирање до границе државе порекла као и помоћ за време превоза, као и најзад трошкови за сахрану биће на терет државе места становања дотичног лица. Овај рок од 45 дана биће за 30 дана већи, ако поштанска коренсподенција са престоницом државе захтева више од 4 дана, а 60 дана ако захтева више од 12 дана. Дозвола за рапатрирање од стране државе порекла назначиће месго где ће заинтересовано лице бити примљено на граници, као и власт која ће га пратити.

Са своје стране државе становања доставиће власти, овим начином означеној, дан када ће јој дотично лице бити предато, као и број болничара потребних да приме ово лице. Но ово рапатрирање не мора да се изврши, ако заинтересована држава пристаје да прими на себе трошкове око помоћи дотичном лицу. Приликом рапатрирања, и у колико је могуће, жена неће бити одвојена од свога мужа, ни деца од својих родитеља. Поваћај трошкова око рапатрирања, као и помоћ, моћи ће да се захтева натраг ако поменуто лице или она на која овај терет пада, могу да поднесу ове трошкове. Тако исто свака од уговорних страна пружиће сиромашним поданицима других држава исту помоћ приликом прелаза преко територије као и својима. Конвенција се примењује с пуним правом само на метрополе уговорних држава. Због рата ова конвенција није могла бити усвојена дефинитивно.

3.) Конвенција о правној помоћи странцима.

Ова је конвенција закључена у Хагу 17. јула 1905 г., између Не“ маачке, Аустроугарске, Белгије, Данске, Шпаније, Француске, Италије, Луксембурга, Норвешке, Холандије, Португалије, Румуније, Русије, Шведске и Швајцарске а у погледу грађанског поступка предвиђа у своме чл. 20: да поданици сваке уговорне стране уживају у свима другим уговорним државама бесплатну судску помоћ као и домаћи поданици, под условом да се саобразе законодавству државе где се бесплатна судска помоћ тражи. По чл. 24. ове конвенције предвиђа се, да се телесна при» нуда неће применити на стране поданике у трговачким и грађанским парницама, а у колико се она не би могла применити и на домаће.

4.) Конвенције о старатељству над малолетним и умно поремећеним.

Хашка конвенција из 1902. између Француске, Немач«е, Белгије, Шпаније, Луксембурга, Холандије, Португалије, Румуније, Шведске,