Економист

(941.

лог, вели: «Путујући данас од Пожаревца к Свилајнцу... с великим сажаленијем узпут, а и свуда куд смо год пролазили приметили смо велико небреженије у пољском раду. Људи уместо да бла говремено пољске послове извршују, летину своју сабирају, они ово сасвим препебрегавају и остављају да рана у пољу пропада. труне и прорашћује, а у место овог одају су другим којекаквим беспослицама, кад је време за сабирање усева, онда они шљиве млате и купе, а нимало се о многоважнијим пословима не старају. Приметивши ово, увидели смо м то, да уредбе наше с поставленијем економа никаквог до сада успеха код људи причиниле нису нити ћеду овим начином причинити, но шта више изгубленије времена економима и трошак правителственој азни из које би се економи за труде награждавати морали наносе. Поводом овим нашли смо се побуђени цело ово заведеније економическо сасвим уничтоOCIJU.) Друга ивлаза, у томе добу нашега привреднога и културнога развитака, није ни имао.

Интересна је, међутим, ствар да је среским старешинама препоручио: «да они настојавају, да народ своје пољске послове приљежно извршује.» Осим тога, из раније праксе Кнез Милошеве је познат факат: да је оп једноме у Лепеници одвалио 95 батина зато, што је сувише мало сена садео, те му је, тако, много пропадало на подини и овршини.

По сле је покушавано да се, преко школа, пружи народу што више знања из земљорадње. Ал су обе, и Земљолелска Школа у Топчидеру и Земљоделско-Шумарска Школа у По. жаревцу, укинуте на паричне заттеве дотимниг Народни Скупштина, које су увиђале да те школе народу никакве користи не доноси, пошто ђаци, који из њих излазе, право иду у разноврсне бирократске службе:

Тек. 1882. год. отвара се прва ратарница у нас; али нам ни она није лиферовала ратаре, већ је дала најпре писаре општинске и практиканте, а по том државне чиновнике, среске економе, и ако су, за тај положај, савршено с недовољном школском спремом, јер имају свега по четири разреда основне школе и по три године ратарнипе!

Зато они никаквог резултата нису дали, нити су, с таквом никаквом спремом, могли дати!

Међутим, ми смо све до осамдесетих година прошлога века бело брашно набављали из иностранства, све док нисмо да-