Економист

25:

војводома, 1808 и 1812 године, да забрањују деобу задруга. Карађорђе је то учинио или што је сам знао за користи од. забране деобе задруге у Војничкој Граници, пошто је он раније војевао у аустријском »фрајкору« противу Турака, или га је на то потстакао секретар Савета Мих, Грујовић, који је био такође из прека. Што је нарочито важно, оне исте године када је окућје установио, само неколико месеци доцније, 11-11-1836, у реду наредаба око увођења правног поретка у Србији, издао је Кнез Милош наредбу по којој; »Срески старешина мотри да се фамилије пе деле, У особитом случају кад му се виде довољни узроци к деоби, представља такове узроке војеном команданту и по добивеном одобренију дозвољава поделити се« (Збор. 30, стр. 118), Ову наредбу је такође потписао Живановић као директор кнежеве канцеларије, Како је по овој наредби десба задруга условљена одобрењем војне власти, како је било и у Војној Граници, то још јасније показује да је Меивановић обе те наредбе саставио похугледу на уређење поменуте Границе, Сличних наредаба за одржање задруга у народу било је и под доцнијим владама, док најпосле расписом од 18-2-1849 није ширимице допуштена деоба задруга сходно индивидуалистичком духу Грађанског Законика').

Међутим, између Војничке Границе и српског окућја има и знатних разлика. Оне су: — Преузевши у своје руке зачето формирање Војничке Крајине у Хрватској ради одбране од Турака, Аустрија је у крајевима дуж турске границе ор-. ганизовала привилеговано-потчињену војничку земљу, Војничку Гралицу, а на темељу царским законом принудно пооштреног уређења наше обичајне породичне задруге. Опустошена раније од Турака, земља на којој су граничари били насељени узета је правно као царска земља, на коју су они имали употребну својину а врховну својину цар, према коме су граничари стајали као у спахијском односу за услуге и заслуге војничке, све до закона од 1850 којим им је призната потпуна својина над земљом. Аномални органски статут Војничке Границе битно се разликовао од сталешко-феудалног индивидуалистичког законства осталих земаља царевине и имао је привремени значај, наиме, да важи док није престала опасност од Турака и наступила могућност да се над Војнпичком Гра-

1) Алекса Јовановић, Историјски Развитак Српске Задруге, 1896, стр. 99"