Економист

306

= * *

Ми налазимо да оу учињене замерке г, др, Бајкићу веома строте и нама се чини да он није тако говорио као да је против равнотеже буџета, да је потпуно ниподаштавао улогу јавних финансија и биланса плаћања, а нарочито да је одобравао »страшни« поступак државе да не плаћа своје сбавезе као и да је певао химне министрима финансије који су тако поступали. Није он такође био ни за то да новчанични систем не треба никакву металну подлогу. Он се служио саркастичним фигурама када је говорио о нашим приликама, те је из њих изводио закључке пп екзетш, те је то давало утисак да он то одобрава. Г. др, Бајкић је мерио само шта је мање од два зла и преконизирао је оно мање. Немогуће је друкчије мислити, ;

Г. др. Бајкић је присталица квантитативне теорије новца, Али зато није одрицао са свим ни важност теорији биланса плаћања. У своме чланку, који је изишао у свесци за јануар 1926 г. економског месечника »Банкарство,« у већ споменутој полемици са г. др. С. Шећеровом »Тесрија новца др. Славка Шећерова,« на страни 12, г, др. Бајкић каже: »>више од сто година бије се битка између поборника разних теорија, од којих су две основне и готово дијаметрално противположене: квантитативна теорија и теорија биланса плаћања. Прва је теорија доживела прави тријумф у 20. веку, а друга има још присталица и међу угледним научницима, »Искуство рентенмарке нарочито је појачало тезу квантитативне теорије новца. Кад је она стварана многи угледни немачки научници су је нападали. Немачки професор Универзитета у Килу Хармас назвао је рентенмарку »несхватљивом заблудом>, Међутим је славни економист Р, фон Унгерн Стернберг у своме чланку, који је штампан у »Глоке« од 5. јуна 1924. г, изнео: »у одбрану исте ову тезу: »да је куповна моћ новца везана за закон количине и брзину циркулације (Он тврди да је елеменат количина био главни у искуству са рентенмарком: >то је једна предрасуда, вели он, да се верује, да је новцу потребна реална и материјална подлога, Његова вредност почива на појљу количине. Стабилност рентенмарке једино се да објаснити тиме што је била издата у релативно ограниченој количини. Све остало је од секундарне важности, чак и база на којој почива рентенмарка. Главно је да Банка остане верна својој емисионој политици«,

Професор Алберт Кан тврдио је, да је рентенмарка била у ствари »прави природни новац« и да ју је Дозов план покварио увођењем златне подлоге. Професор Касел био је истог мишљења, Говорећи о експертима из Дозовог плана он се овако о њима изражава: »ови банкари са узаним хоризонтом мислили су да стварају нешто потпуно пово, а у ствари пали су у ортодоксну сујеверицу да је златна резерва нужна