Економист

= == 493 на тумачењу а соптано Т. Бр. 30 ал. 2, И заиста, када се за издавање менице наплаћује 0,19 0,20, тешко би било без извртања мисли законодавчеве наплаћивати за пренос илиакцепт исте таксу из Т. Бр. 40, тј. 2'/, ма да се тај Т. Бр. односи на све послове, који нису изрично поменути у закону о таксама. (С друге стране пошто Т. Бр. 30 ал. 2 прописује изузетно таксу у износу од 2%, за меничне преносе само после изисканог прошеста због неисплате и то ако се преносе на лица, која до дана протеста нису била менично обавезана, —- тиме самим подвлачи, да се не може применити иста такса из Т, Бр. 40 на остале врсте преноса менице, дакле ти преноси у опште не треба да буду таксирани. Наравно, са гледишта законодавне технике било би много боље, ако би било изрично наглашено у 1. Бр. 31 да менични пренос, авал, н акцепт не подлеже такси.

Али зашто је законодавац, који је ослободио меничне преносе таксе, ипак изузетно задржао исту за пренос предвиђени Т. Бр. 30 ал, 22, — Изгледа да није сматрао тај пренос за прави жиро, него за обично уступљење грађанске обвезнице (види. Сп, Радојчић »Основа трговачког права 1919 стр.278—279). Ма да ово гледиште на жиро после протеста није безспорно (Op. Grinhut Wechselrecht B. H.2 94, и след.), могућно је да се је наш законодавац приликом издавања закона о таксама придржавао истог. Свакако пошто тај изузетак постоји у закону, пракса мора да се позабави правим обимом истог. И заиста, Београдски Касациони Суд то је учинио у двема одлукама из 1926 год.

У једној је парници Првостепени Суд нашао да се из ове менице види да је индосант В. С. извршио пренос исте на индосатара потражилачку (Књажевачку) задругу на дан ! марта т. год. после изискатог промета, а међутим задруга дотле није била меничпи обавезник те да је требала у смислу Т. Бр. 30 6 закона о таксама да плати преносну таксу за овај пренос у 222 дин, према вредности пренете тражбине. С тога је опомепом позвао задругу да положи таксу за овај иренос, али задруга по опомени није поступила већ у особеном акту изјавила, да меница није пренета на задругу као притежатеља, већ за наплату што се види из самог преноса, јер вредност није примљена те да и не подлежи преносној такси, пошто задруга није сопственик те суме већ се појављује као пуномоћник за