Жена двадесетога века

39

Ви мене нећете кривити што ја овде имам на уму само велике госпође, пошто сам се оградпо за мање госпође грађанке, и што ја од истине мислим да има, у Паризу и у 0о6ласти, салона, незнаних, који немају друге чари осем милоште и умешности оних госпођа које у њима бораве, где је велика част бити примљен, где се срета много задовољства, и одавле се никад не излази а да се човек не осети бољи и поправљенији.

Али најпосле, рећи ћете ви, баш и са вашим госпођама грађанкама, ви говорите само о врло малом броју жена. Ви заборављате оне о којима би требало да се пре свих других старате, заборављате жене радничке, за које сте написали једну дебелу књигу: радничке жене у варошима, радничке жене по селима, које чине већину.

Не дај Боже, да ја њих икада заборавим! Ја сам провео детињство где су радници и сиромаси; и кад политика пресече мој професорски пут 1852, ја сам се вратио к њима, да нарочито проучим судбину њихових жена. То је било онда кад је пара изгонила последње ручне занате. УЊене остављаху собе гдв су радиле усред своје породице, и одлажаху да се затворе у радионице од седам сата у јутру до шест сата у вече. Ми смо са страхом увиђали да она жена која јуче нарочито бејаше