Жена двадесетога века

" 48

Ја се сећам (онда сам био врло млад) сељака из године 1895. Онда му је стан био гори, одело горе, и храна много гора негоу сељака од године 1889. Бог и душа, то се ни једно ни поредити не може! Како онда још не беху изумели ово остављање рада,“ сељак се задовољавао надницом колика му се да, а надница му је била веома мала. Сељак је онда боравио у кућицама од набоја, покривенима, сламом, или у земуницама, без прозора због пореза, и у којима је била свега по једна сувота, и ту је боравило по неколико душа старих и младих, мушких и женских. Кад би кака прилепљива, болест дошла, онда је падала цела кућа. Лекар, који је живео на три или четири миље далеко, није се хтео кретати, осем за оне који су били богати. Људи су се хранили кестенима и кромпирима; најимућнији имали су суботом по један хлеб од ржанице, који је трајао целе седмице. Одело је било платнено и зими, и све је било дроњаво и спрчено. За обућу се није ни знало : некад је било _ грубих цокула; али је већина људи и жена ишла боса. Они који жале ово добро старо време, верујте ми, нису га никад видели својим очима.

1 Остављање рада с намером принудити газду да повиси надницу, или друге користи да 48. Превођ.