Жена и социјализам
|
[ 1!
+
365
"гог, нико не може присвајати себи један део његових
права која је он стекао својим радом. Сваки може задовољавати све своје жеље и претензије које се могу испу-“ нити, али не на рачун других. Он добија оно што уради за друштво, ни више ни мање, и нико га трећи не може ни најмање експлоатисати.
„Али шта ћемо са разликом између лењиваца и вредних људи, између интелигентних и глупакаг“ То је
једно од главних питања наших противника, а одговор на њега задаје им највећу главобољу. То што се нпр. у данашњој чиновничкој хијерархији не прави разлика између „лењиваца“ и „вредних“, „интелигентних“ и „глупих“, већ године службе утичу на величину платеа у
најчешће случајева и на аванзовање, сем ако се за виши
положај не траже какве нарочите претходне студије, — _
то не пада у очи ниједном од ових досетљивих критичара и дубоких мудраца. Учитељи, професори, — а нарочито ови последњи постављају та наивна питања
добијају повишице које им доноси полсжај а не неки њихов нарочити квалитет. А већ и врапци са кровова
цвркућу да у нашој војној, чиновничкој и научничкој хи-
јерархији не аванзују најваљанији, већ они које је усрећило рођење, сродство, пријатељство, женска наклоност. А да се ни богатство не одмерава према вредноћи и интелигенцији, то сјајно доказују берлински гостионичари, хлебари, месари који по прускоме трокласном изборном систему спадају у прву класу и ако понеки пут нису у стању да разликују ни датив од акузатива, док, напротив, берлинска интелигенција, људи од науке, највиши чиновници царства и државе спадају у другу или трећу класу бирача. Не прави се разлика између лењих и вредних, интелигентних и глупих, јер је ишчезло оно што ми под тим разумемо. „Лењштином“ нпр. друштво зове онога који је најурен с рада, приморан да буде вагабунда па најзад то збиља и постане, или онога који је напуштен и одрастао у рђавој средини. Али ко назове лењивцем онога који се ваља у новцу и траћи време у беспосли-
чењу и ждерању и локању, тај наноси увреду, јер је оно
| човек „достојан поштовања.“
! '