Жена и социјализам

364

на основу тога мери се однос тог дела раднога времена

према целокупном радноме времену. Ма какав цертификат, једно штампано парченце хартије, злато или лим, оверава време утрошенога рада и даје могућности своме сопственику да тај знак размењује за предмете који подмирују потребе најразличитијих врста.“ Ако он нађе да су му потребе мање од оног што за свој рад добија, онда он ради за толико мање времена. Ако хоће коме

да поклони оно што сам није употребио — нико га не спречава; хоће ли добровољно да ради за другога, тако да овај ужива у Појсе јаг шепе — нико му не брани.

Али, нико га не може приморати да ради у корист дру-

средствима за производњу, у која нарочито спадају и радне снаге. Ефекти корисности разних предмета за употребу, упоређиваних међу собом и мерених количинама рада које су потребне за њихову производњу, одређиваће на крају крајева тај план. Људи ће уредити све ствари врло просто, без мешања многохваљене „вредности.“ Ер. Етпдјега: Негтп Ецееп Оићмпов Шшудјицте дег Мазепзећај. Ј. Н. Лу Плебу. 5бавбеатћ. · У

= Господина Евгена Рихтера толико изненађује ишчезавање

новца у социјалистичкоме друштву — новац се неће укинути: онће

са уништењем еспаиског харакхшера продукта рада сам ишчезнути, као излишан = да он томе посвећује читаву једну главу у својој књизи „Погрешне теорије.“ Нарочито-не може никако да му буде јасно како то да је сасвим свеједно да ли ће упутница која гласи на једно извесно време извршенога рада бити парче хартије, злато или лим. Он каже: Али са новцем би се и ђаво из садашњег уређења света увукао у социјапдемокргтеку државу — да ће на крају крајева постојати само социјалистичко друштво а никаква социјалдемократска „држава“, преко тога господин Рихтер тврдоглаво прелази, пошто иначе један добар део његове полемике не би имао смисла —, јер новац има самосталну вредност као метал, може се лако чувати, и тако би онај који има златно комађе могао лако нагомилавати вредности, искупљивати се од обавезе да ради, па чак п давати на зајам под интерес.

Мора бити да господин Рихтер сматра своје читаоце за велике будале кад им прича такве луд.рије о злату. Господин Рихтер, који не може да се отргне од појма капитала, не може, разуме се, да схвати ни то да где нема никаква „капитала“, никаква „еспапа“, ту не може бити ни „новца“, а где нема ни капитала ни новца ту не може бити ни интереса. Господин Рихтер је толико оманђијан појмом капитала да просто не може да замисли свет без „капитала.“ Ми бисмо волели знати како члан социјалистичкога друштва може да „уштеди“ свој златни цертификат рада или чак и другима да га позајми и извуче отуда „интерес“, кад сви остали имају исто то што им он нуди пи — од чега он осиви,