Жена и човек : приповетке

АГНЕЦ БОЖЈИ 107

— Иване! Ја ћу умрети! — настави затим јаче, а безбројне сузе потекоше јој низ лице.

Мајка је загрли и кушаше је умирити.

Иван, часком, застаде насред собе. Очито се видело, да не зна шта да ради. На послетку се одлучи: полако крену низ степенице поново у подрум.

2

Иван је дуго година провео у страном свету. Двадесет и пет година нико није знао за њега. Од дана кад је отпутовао никоме није био написао ни ретка. Пре неко две године се вратио не јавивши никоме да долази. Освануо је, одједном, у селу, где га, готово, сви беху и заборавили.

Он у селу никога и ничега није имао: ни родбине, ни имања. Отац му је, са мајком, био дошао са неког другог острва. Био је обућар. Мајка му је умрла док је још био дете; отац, кад је њему било пуних двадесет година. Тада, видећи да се од заната који је код оца изучио не може да живи у селу, узе од неког богатијег сељака, на зајам, колико му је требало за пут до Калифорније, где оде да копа злато,

После двадесет година мучног живота од Калифорније до Нове Зеланде (где је копао гуму) одлучио се најпосле за Аргентину. Ту се даде на обрађивање земље и, за пет година, он се обогатио. Усеви понеше добро, те се он, пун новаца, вратио у село у коме је провео своје детињство.

Имао је тада већ четрдесет и пет година. Купио је у селу кућу и „баштину“ једне пропале породице и онда се дао у тражење девојке, која ће му, како је он говорио,родити „наследника“, коме ће оставити све што је, кроз толике године муке и труда, зарадио у далеком, туђем свету. Тражио је дуго. Најпосле ју је нашао: тиху, добру девојку из куће Љубичића, Мару. Послушала је она оца, који је, очаран његовим богаством, захтевао од Маре, да се без поговора уда за њега. И она се удала за