Жена и човек : приповетке

120 СИБЕ МИЛИЧИЋ

— Да, жена.

Американац пружи руку Мари, а она му, сва узбуђена, пружи своју.

Упутише се затим по степеницама.

Чиста, проста приморска кућица (са чудним укусом приморских трговчића, пуна дописних карата и фотографија) прими их.

Седоше за сто. Мара остаде на ногама, док је домаћин не понуди да седне.

Распреде се разговор. Све успомене из Америке улетеше, одједном, у кућу, као јато далеких, прекоморских птица. Ништа није било испуштено, све се поменуло. На послетку, додирнуше се и Мареи њихове посете варошици.

Иван је причао пријатељу и, најпосле, извадио једну цедуљу на којој је било исписано име лекара кога су они хтели питати за савет.

(Док су мушкарци причали своје доживљаје у туђини, Мара их је слушала пажљиво. Смејала се, тихо, кад су се они смејали, уозбиљивши се кад су они озбиљно говорили, чудила се кад су се они чудили. Одблесак целокупног њиховог говора видео се на њеном напаћеном лицу. Али, кад стиже разговор на њу, она одједном побледе и муком задржа сузе.)

Иван је причао даље, а пријатељ га најпозорније слушао, погледајући, кадикад, и на Мару, која је седела оборене главе, пребирући прстима нити, које су висиле на њеном оделу. Није се усуђивала ни да погледа оба мушкарца.

А кад је Иван свршио и његов пријатељ саслушао његово причање, Американац осети неку чудну самилост према овој тихој, смерној жени, пристајући, најспремније, да их поведе до лекара (јер су лекар и он добри пријатељи, шта више, чланови су читаонице у којој, више пута, играју заједно карата). Примети само Ивану, да је његова жена слаба, те да је не би морао овако мучити од лекара до лекара.