Жена и човек : приповетке

152 СИБЕ миличић

изврши ту операцију, да треба да оду у варош на копну где је велика болница.

Ова нова могућност донела је Ивану један светао тренутак. Мара је готово поново заплакала, али сада од радости. Она се није бојала ни операције, ни ножа, она је спремна да даде све само да буде оно што је пре била.

"Опростивши се од лекара, прошеташе се они по вароши. Затим седоше у једну кафаницу да попију пиво. (Мара га није могла да пије, било јој је некако горко, и даде га Ивану.)

Кад се сасвим смрачило, вратише се кући пријатељевој и Иван и Мара с душама пуним светла!

После вечере, пријатељ предложи Ивану да оду до читаонице, да би били мало у друштву.

Дигоше се и одоше.

Мара је то једва дочекала. Она је желела да буде већ једном сама. Тако јој је било некако при души лепо, тако пријатно, да је једва дочекала да се сама са собом наприча, да се, изгубивши из вида она два мушкарца, преда, потпуно, искрено, без уздржавања, сама себи и својој новообећаној радости. Чим су кораци оне двојице нестали у даљини дуге улице, она се осети тако блаженом, као некад пре, давно пре. Онда се скиде, леже у постељу и поче да сања отвореним очима.

Радосна, тиха, као спасена озебла птичица, скупила се она под покривачем. Угасила је затим свећу и, утонувши у таму, гледаше у светлости своје маште сву своју будућност озарену. Са изразом неизрецивог задовољства и са осмехом среће, она полако и неопазице заспа.

10

Чим су се Иван и Марија вратили у село, спремише се за пут у варош на копно. А кад је све било готово, цело се село слегло у Иванову кућу, јер је то био први случај, да неко из села иде на операцију тако далеко. Свима у селу изгледаше то некако чудно и опет некако чаробно. Неки старији,