Жена и човек : приповетке

128 СИБЕ МИЛИЧИЋ

дица Марина, до најмлађег детета, дигла се и, обучена сва у нова одела, спремала се да присуствује миси за добар исход Марине операције. И кад је била сва готова, оде цела уз припету уличицу цркви, која је, са високог пропланка, владала читавим селом. Звоно је још једном затутњило, кад цела породица уђе у цркву.

За мисе, клечећи, оборене главе, сви чланови породице изгледаху, као да неког покапају. Кадикад, чуо се јецави уздисај мајчин. Сестре су непрекидно плакале, старији брат је клечао уз оца: оба су била, очито, дубоко потресена. Једини мали брат Маријин — дечак од својих девет година — не разумејући и не осећајући сву бол тренутка, непрестано је био немиран и тражио од мајке, да му дозволи да се дигне јер да га боле колена.

На олтару био је изложен „Остенсориум“. Један зрак сунца пао је на његово злато и трепери не престано. Хостија, у средини, бели се као пун месец. Кад је било „подизање“ и звонце забрујало, мајка Марина, склопивши руке, спустила се на колена, на камене плоче у цркви. Очи су јој биле пуне суза. Лупала се у прса клечећи на хладном камену црк“ веног плочника. Дубоко оборив главу, готово је челом додирнула плочник.

Одједном уздигну главу и, устремивши поглед на „Остенсориум“, гледаше га непрестано, као да од њега очекује тренутно чудо. Усне јој се тресле од молитве, трепериле, као у грозници. Руке јој се припиле једна уз другу, као да су срасле за увек. Како је зрак сунца клизио сада по хостији, њој се учини, као да се, одједном, отвара тај симбол тела божјега, као неко срце бело и чисто. Па, као да,

из саме његове средине, излази неки траг божанске .

светлости, тим тајанственим додиром затрепери од" једном њено срце. Она осети, као да јој неко шапће неку најлепшу утеху, неко светло обећање.

— Господе, Господе, смилуј се! — кликну она одједном и, да се није ухватила за клупу, била би се сигурно срушила на плочник,