Жена и човек : приповетке
8 СИБЕ МИЛИЧИЋ
окружен девојкама, гуран од целог тог света, кренуо према својој старој, каменој кућици, у којој му је онај обућар (који се, за сваку сигурност за свој новац, одмах после Драгутиновог одласка за Америку у њу уселио) био спремио две собице за његову личну употребу, према изричитој, писменој жељи Драгутиновој, још из Чилиа.
Тако, окружен целим тим народом, стиже он до врата своје кућице, иза којих се брзо изгуби, заблагодаривши се пре тога свакоме на лепом дочеку.
Тада се тек народ поче да разилази.
Сви беху очарани гостом, особито девојке.
— Мора да је добар, добар!
— Мора да има златно срце!
— Стиснуо ми је руку тако чврсто!
— Насмешио ми се тако пријатно!
— Погледао ме је право у очи!
Тако се дошаптаваху све девојке, смешећи се од неке готово већ обећане среће, узимајући свака за себе сваки и најнехотичнији покрет Драгутинов, сваку његову реч, или смешак, као јасан подстрек у себи за велику наду која би, баш њој јединој, могла да донесе ону срећу о којој је сада цела варошица мислила.
Међутим, Драгутин, ушавши у собу, за њега спремл ену, баци се, сав уморан, полеђице, на кревет и затвори очи.
При доласку он није никога, нити ишта видео: њему се све то учинило као неком човеку, који, потпуно пијан, види стоструко. |!
Све те девојке које га окружише после изласка из пароброда, сва та маса света која га до куће допратила, збунише тако, и у толикој мери, његову пажњу, да, од свега онога што је видео, оста у његовој свести само једно огромно, безбројно число растегнутих у осмех лица, као она множина смешних, чудних, различитих израза образина о карневалу у излозима дућана са прибором за маскиране забаве.
- ле за питао
о лиља јат мо
НЕ ШИ ова де
По =>. паде лови, | внв— ~ == _к
=“ бе.