Жена и човек : приповетке

64 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Учинило му се, изненада, да би му вино могло дати снаге, да би га оно могло охрабрити.

С тога поручи боцу вина и стаде да пије, да пије, на велико запрепашћење крчмарево. Добричина није досада готово још никада био у крчми, а и ако је који дан био, није никада пио. Тои зачуди крчмара. Хтео му се неколико пута да приближи, али га он сваки пут одби.

Тако, два пуна сата, оста Добричина у крчми пијући непрестано. А кад се добро вином загрејао, поче одједном да говори сам са собом, да виче нешто неразумљиво, што је крчмар, запрепашћен, узалуд хтео да схвати.

После тога он поче да виче, да прети некоме чије име није никако изговарао. Најпосле, положивши главу на сто, причини се да спава.

Али тада уђе у крчму највећа пропалица села Иван Барбарић, названи „Фермо“. Зачувши кораке, Добричина подиже главу, побојавши се да би га неко могао видети и јавити његовој жени да је у селу. Сав тмуран, отвори затим напола своје пијане очи, па кад виде да је нови гост, Фермо, разведри се некако, развесели и, скочивши на ноге, позва га себи и понуди вином.

Чудно, њему се одједном учини, да ће му у друштву тог најгорег човека у селу, ваљда, бити много лакше. И кад Фермо приста на његов позив, он настави да даље пије у његовом друштву.

И, у истини, на почетку изгледаше Добричини да се полако смирује, да „оно“ у њему нестаје полако, као нека отеклина којој он не могаше ипак да нађе правог узрока. Али, што је даље настављао са пићем, он поче да осећа, све више и више, своју, одједанпут, малочас пробуђену свест унижености. Па, видећи да ће га она и сада победити, поче, изненада, да говори нешто несувисло, да прича некако испрекидано, о разним стварима, док, ни сам не знајући како, не пређе на ону блесаву старицу, па на своју жену и на све оно што се о њему по селу говорило. На крају пак, не могући никако