Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 65

издржати силину своје тренутне искрености и разголићења све своје душевне беде пред тим најгорим човеком у селу, освоји га наједанпут силан плач и никако није могао да задржи сузе.

— Шта ти је, Добричиног — питаше га, изненађен, пијани Фермо.

Добричина настављаше да плаче. Тек после, кад се већ добрано исплакао, са лицем балавим од суза, осећајући, ваљда, да га овај најгори човек једино може да схвати, поче, изненада, да га моли, да га преклиње: да му каже, да ли он, Добричина, може и сме бити друкчији према својој жени него што је»

— Говори! Реци! Проговори, молим те! Је ли да ја немам права да је присиљавам да она буде моја кад се и није удала за мене по својој вољи, већ по наговору моје мајке и због беде у којој се тада налазила»

— Па, кад би се и удала по својој вољи, зар није љубав виша од вољег2

— Шта ја могу ако је она њега пре волела, ако она и сада њега потпуно осећа, а мене готово и не види>

— Па и каква је у свему томе ту увреда за мене2 Све је то ван мене, све!

—- Ја сам поштен човек; никоме нисам никада, никакву, ни најмању, увреду нанео, никакву кривицу учинио; никада нисам лагао, шта онда може мене тако снизити у очима других, да и она блесава, старица може да ми дрско каже да нисам никакав човек»

— Реци, Фермо, молим те; проговори!

Тако викаше Добричина, тражећи од Фермота да му он да оцену о њему као човеку и мужу, да би се могао смирити, да би се могао успокојити.

Али Фермо не одговараше, већ, оборивши главу, ћуташе непрестано.

Изненађен тим ћутањем, гледајући Фермота расколаченим очима, ужагреним од вина и пијанства, Добричина се диже на ноге, па, ухвативши