Жена и човек : приповетке

66 СИБЕ МИЛИЧИЋ

га својим великим шакама за рамена, продрма га свом снагом својих згрчених руку, као да би хтео да га баш присили, да му се смилује, да га спасе. Изгледао је преплашено, као човек који очекује од неког свог највећег судије реч која ће га или дигнути високо, или бацити у блато, још ниже, још дубље.

А Фермо, још увек, упорно ћуташе.

— Реци, говори, реци! Је ли да имам право што се тако владам> Реци! Проговори већ једном! Је ли да је она слободна као и јат Њу су наговорили да се уда за мене) Њу је пронашла, изабрала, присилила моја мајка.

— Па и кад то не би било тако, она је слободна; ја нисам њен господар!

— И којим правомр Које право ја имам над њом те могу да је задржавам код себе, кад она то неће већ иде за својим срцем»

— Реци ми ти то, ти баш, кога не веже никакав људски обзир; ти, који си се од свега ослободио: ти, ти пропалица, Фермо...

Од пијанства и узбуђења он није могао наставити даље, морао је стати. А Фермо, са изразом пијаног у последњем степену, погледа га на то презирно, па онда пљуну на њега и гурну га, одједном, тако јако својом згрченом шаком, да се Добричина претурио преко банка на под.

— Ђубре! — викну за њим, и насмеја се грохотом видећи Добричину како, од његовог удара, пада полеђице преко банка. Затим, кад онај тресну о под, одмахну немарно руком, као да би хтео да каже: да неће више да га види!

И испи, на искап, пуну чашу вина.

б

После мало Добричина се с муком диже, и седе поново на банак преко којег се беше претурио. Тренутно, гледаше сломљено, скрушено, самилосно у оног пијаницу, који га беше онако ударио,