Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 67

осећајући се, у истини, најнижим човеком у селу, не могући се упоредити ни са Фермотом!

—_И тај човек ту, који нема више ни људског лика због непрекидног пијанства; и та пропалица ту, чије лице личи пре на неки ишчупани корен него на људски облик, а глава на неки чворугави пањ; и тај човек мисли и осећа, као и сви његови сељаци, исто као и она блесава старица.

Ипак још не беше Добричина изгубио последњу наду у своје спасење.

Нагнувши се преко стола, поново ухвати пијаницу за рукав капута, али некако снисходљиво као молилац свог неумитног господара — и обрати му се тихо, умиљато, са страхом, као да тражи од њега највећу милост, милост за спасење свог сопственог убеђења, свог сопственог живота.

— Фермо, слушај! До..0..0 бровс јаја =

сам... ни..И..КО...И..НИ...И..шта..., али... ре.. бе. И. МИ . а шта... шта... би... ти... на мо..0...0..ме... ме..е..сту.. у..чи..и.. ниог Ре..е..ци... мо..0..лим..те....

(Надао се, да ће му Фермо бар сада одговорити: — Исто што и ти!)

Али га пијаница погледа само преко рамена, одгурну његову руку са највећим презиром, тако да се Добричина запрепасти и устукну.

Са свим тим не изгуби он још ни наду ни смелост.

— Фермо, не љути се, — Започе он поново. — Не љути се... већ... слу...у...шај... и... ре...е...ци...ми, мо...0..лим..те, шта би ти у..чи..нио... кад.. би.. те... твоја....

Фермо не дозволи Добричини да заврши своје питање, већ сав љут на њега, спреман да га поново удари, дође му лицем под лице, па, са највећом сигурношћу, иако шапћући довикну му:

—- Зар мислиш да бих био као ти» Ја бих.... ја... бих... био човек... ја бих убио !