Жена и човек : приповетке

68 СИБЕ МИЛИЧИЋ

»

(На те речи паде Добричини глава на сто, као да му је неко, наједанпут, врат бритвом пререзао.) — Ја бих био човек..! Ја...бих... убио!

То му одзвањаше у ушима, у мозгу, понављајући се непрестано, као да одјекује од једне вијуге до друге, као да се простире по целом телу па одјекује од свих његових делова.

— Ја бих био човек! Ја бих убио!

То му одзвањаше од свега око њега: од зидова крчме, од столова, од врата...

Изненада, не могући издржати тај страшни глас, диже се он и излете из крчме, као да га неко гони, а за њим се разлеже страшни смех пијанице.

А кад је био ван крчме, потрча као без свести, правцем у поље, али не на онај њему „најмилији“ комад земље, већ на један други, осећајући потребу, да се — кад би само било могуће! — сакрије и од самог себе.

Дотрчавши тако до ограде свог другог винограда, прескочи је и нађе се окружен високим зидом на свом земљишту сам самцит. Ту тек одахну, па, измучен болом и пијанством, полегну по земљи, а, после мало, и заспа.

7

Спавао је дуго и ко зна кад би се био пробудио да га није разбудила хладноћа.

Нестални мартов дан, који је ујутру био пун сунца, сад беше пун црних облака, а хладан ветар духаше са истока. Пробуђеног Добричину, онако мамурног од сна, пролажаху јежури. Стресе се. Затим погледа унаоколо и зачуди се. Тренутно није знао ни где је, ни како је овамо стигао. После се сети: и оне блесаве старице, и оне пијанице.

Али, ипак, ипак није могао још никако да схвати: како је у овај виноградић доспео и како је овде легао и заспао. Чинило му се, да га је неко, злонамерно, пијаног овамо пренео и овде оставио, да се са њим наруга. На послетку, ипак, полако, поче да се буди у његовој свести све: карика за

Кај _