Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 69 кариком појављиваше се, и он је вадио из себе цео догађај данашњег дана, као неке тешке, оловне вериге из тамне, мемљиве дубине.

И све би рашчишћено у његовој свести. Бол се вратио тежак и таман, као да се сви они облаци на небесима претворише у тешко олово, па му притискоше и тело и душу. Поново затутњаше у њему оне страшне речи пијанице и он виде јасно сам себе, како, препаднут, у ужасу, бежи из крчме, а за њим се хори пијани смех Фермота.

И поново осети сву своју беду и ништавност!

После мало, диже се и седе на један камен. Затим, поче да разговара са самим собом. Као да је хтео, кад су га сви људи издали, да оправда сам себе, судећи себи и својој жени. Замисли сам себе и своју жену на суду, пред једним правичним судијом. (А он је све: и он сам, и његова жена и судија!)

Пита он себе:

— Каквог ли ти права имаш, Јосипе Добриновићу, названи „Добричина“, каквог ли ти права имаш над својом женом, кад је ти ниси ни тражио, ни нашао, ни испросио

— Никаквог, ама баш никаквог ! — одговара он, брзо и одрешито, сам себи.

Онда се обраћа као на другу странку, као својој жени, али поново сам себи:

— Зашто ти, Ана Добриновић, поступаш тако са својим законитим мужем» Зашто га вараш >

Добричина одговара затим опет, брзо и јасно, самом себи, за своју жену:

— Јер га не волим, јер сам се удала за њега само по наговору његове матере и многих других, и то тек онда, кад је из Америке стигла вест, да је тамо мој вереник, Мате, погинуо.

На то он даје јасну, свирепу осуду: да Ана његова законита жена! — има право што га вара да она није крива низашта, већ он за све!