Жена и човек : приповетке

70 СИБЕ МИЛИЧИЋ

После те осуде самог себе, изашавши из претпоставке да је судија, замисли он једног другог човека у своме положају, желећи да испита, шта би тај човек радио кад би он био муж његове жене» Да ли би се и овај понашао онако како се он понаша, или би учинио онако како је рекао Фермо, она пропалица» Да ли би његова жена овога слушала, или би га варала исто онако као и њега А кад бига варала, да ли би јој се он за то осветио, или би јој, као и он, све опростио»

Замишља тако, и (чудо!) брзо долази до убеђења: да би тај Ани заповедао и кад је не би волео, а да би она њега слушала и кад би јој овај био одвратан.

Добричина крену затим, у мисли, читавим селом и поче да се упоређује са сваким од својих сељака, али се брзо увери: да нема никога у селу — у читавом његовом селу! — који би се могао упоредити са њим, који би могао да сноси сва велика унижења која он подноси. То га сруши; потпуно! Али се, ипак, ни на овоме не задржа, већ поче да замишља себе у положају свог дрског супарника, Мате, а Мату у своме. Замишља Мату кад дознаје да га Ана вара, и то са њим, Добричином, и тада, одмах, затрепери сави збије се сав у клупко, као да се од нечега страшног брани.

Осетио је на својој глави оштрицу Матине тешке секире и видео његове закрвављене, разрогачене очи и његово потпуно изобличено лице.

Тада још више презре сам себе и баци се, дубоко, испод појма човека!

После овога свега, затворивши очи, Добричина оста, као у неком мрачном заносу, доста времена.

Затим, наједанпут, као да се разбудло, као да се издигао из оног мрака који га је био целог обавио. Учинило му се, одједном: да би он, ипак, могао да учини нешто за своје спасење!

У оном заносу видео је сам себе: где и он