Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 11

узимље секиру (као и Мате) па се скрива, ноћу, у оној рупи на свом дворишту — покривену даскама и боровим грањем — коју је, још давно, био ископао, у намери да сагради зденац за воду. После се био предомислио, али је јама до данашњега дана остала. Преварио је жену да иде у варошицу послом и да се, до сутра неће више вратити.

Из јаме му се ни дах не чује: шћућурио се у њој и чека, чека. Најпосле зачу кораке. Пробије главом кроз грање и виде: Мате улази у двориште, па у кућу... тада он скаче, излеће из јаме, отвара с буком врата, па упада у кућу кричући, те, једним замахом, убија секиром дрског лопова своје брачне части.

— Овако, овако, овако!

Тако кричаше и махаше он, неко време, својим устрепталим рукама, као да, у истини, некога убија,

Кад се после тога освестио, запрепастио се. Било му је чудно, да је он, за све време свога заноса, могао да остане тако доследан своме сну. Највише га је изненадило: како је он то све мајсторски извео у својој уобразиљи, без икаквог страха, без трунке бојазни, шта више, некако радостан, узнесен. С тога он закључи у себи, да би и он могао да нађе у себи снаге да брани своју част, да би и он, због своје части, могао убиши!

Ветар је сада јаче духао, а бејаше хладан и влажан. По свему се дало наслутити, да ће да падне киша, а можда и снег.

Тада се, одједном, учини Добричини, да му неко пришапну (управо у ухо!:

— Чуј, Добричино, зар не би баш ово вече, ова хладна ноћ, могла бити изразом твоје снаге, твога препорођења»

А он, преплашен од тих речи, оста за дуго времена непомичан, као узет.

После дуге станке, изненада — понесен неким још неосећаним жаром — диже се Добричина, као