Жена и човек : приповетке

12 СИБо МИЛИЧИЋ

у сну поче да ствара у том заносу „план“ свога напада, готово онако како га ону свом подсвесном стању беше извео.

— Отићићу кући и казаћу жени: — Морам да идем у залив — изгледало му је то некако вероватније него оно у оном стању: у варошицу — да

спремим неки алат који ми је остао још од прошлог пута у пољу, јер, изгледа, да ће киша, па, ако ме вечерас и целе ноћи не буде кући, не брини, значиће да сам остао са рибарима. Жена ће, сигурно, поверовати, а ја ћу се вратити одмах под ноћ кући и сакрити се у оној јами, па, са оштром секиром у руци, сачекати Мату, и, кад он дође... и уђеу моју кућу...

Занесен потпуно овом замишљу, Добричина прескочи зид ограде и одмах похрли кући, тетурајући се, на почетку, још од остагка пијанства и неког нерасположења у читавом телу. После — што се ходом све више загрејавао — беше све расположенији, тако да, кад најпосле стиже кући, не беше више ни трага од оног његовог пијанства и нерасположења због њега.

Сасвим миран рече он жени све онако како је у винограду био одредио, а Ана се не успротиви, само нехајно слегну раменима, као да се то ње и не тиче.

Добричина оде затим у подрум, узе секиру и изађе поново изван села, па се сакри, док ноћ црна, тамна, одсудна за њега, не паде преко свега.

8

Ноћ је била одавна покрила и поља и „село, запалила по свим кућама свеће и ватре, али Добричини се није никако дало из његовог скровишта. Тек кад се све свеће угасише, те цело село изгледаше као да је потпуно утонуло у сан, он се диже из заклона и крену опрезно, пажљиво према својој кући. Ишао је полако, осврћући се непрестано, према месту своје страшне одлуке. Бојао се силно, да га