Жена и човек : приповетке

74 СИВЕ МИЛИЧИЋ

још већу снагу да устраје и даље у својој намери. И стисну, још чвршће, секиру својим тврдим, жуљевитим рукама.

Међутим поче да промиче киша. Било је све хладније. Мате није долазио, а изгледаше — барем по мраку у кући — да га ни Ана више не очекује. Сигурно је била легла.

Ипак се Добричина није мицао из јаме иако му је било све теже у њој. Са игала сухог боровог грања капала је све више на њ вода, а хладан ветар пробијао му управо кроз кости, Страшно му је било хладно. Руке му се смрзнуше: требало је да их загреје. Одложи секиру и увуче руке у недра.

Одједном, кад му се руке додирнуше голих прсију, осети, да му и у души поче да бива све хладније. Занос његове одлуке смрзавао се. И он рече сам себи:

— Ако Мате за четврт сата не дође, ја ћу се дигнути.

Али прође и четврт, и пола, и готово читав један сат, а Мате није било. Ипак се Добричина не диже из јаме већ оста у њој још даље. Као да га је нешто у њој приковало! Не може се маћи, не сме!

Тако, остајући и преко своје воље у јами, поче му, поново, да изгледа потпуно лудо све на што се био одлучио.

—- Зашто све овог МИ шта је то што ме сад, одједном, навело да се светимо После толико пропуштеног времена!

— Баш сам се сада морао осетити увређеним! И још због когаг Због оне блесаве старице!

С тога помисли, да је свему томе крив, сигурно, неко ван њега. Ваљда неки зао дух, који хоће да га до краја упроласти и уништи. Зато, изненада, осети неку велику пријатност у души што није било Мате. Радовао се искрено томе, јер је био уверен: ако се вечерас ништа не догоди,

је =