Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 15

да сутра неће, ни једног тренутка, помислити на тако нешто лудо, као што је ово што сада намерава да учини.

Одједном, поче он да изгледа сам себи смешан, тако смешан, што се сакрио— и још са секиром!у јами, да сачека „заводника“ своје жене, да није могао више издржати, већ, дигнувши се, беше спреман да искочи напоље из свог склоништа,

Али, баш у том тренутку, зачу он нечије тешке кораке; нечије тешко дисање (са улице); затим, зачу како шкљоцну језичац на вратима дворишта, вратнице зашкрипаше... и Добричина, погледавши кроз борово грање, виде једну црну прилику где улази у његово двориште и носи нешто тешко на леђима.

Добричина препозна у оној црној прилици Мату, С тога, управо, пробије, у својој радозналости главом кроз грање. Занимало га, у овом тренутку, највише шта то Мате може да носи, па га прати погледом позорно, најпозорније.

Мате, са оним тешким теретом на леђима, дође полако до врата куће Добричине, па збацивши терет на земљу, одахну мало, затим закуца на вратима.

На то куцање прозори се од куће одједном расветлише; онда одјекну нечији убрзани ход по њеном поду, док најпосле не зашкрипаше вратнице и не чу се глас Анин:

— Ко је тамо»

= Да, Мате!

Тада се врата отворише.

А Добричина издигну се још више из свог склоништа, заборавивши, потпуно, намеру због које се ту сакрио. Занимало га сада једино: шта ће се тамо на вратима десити»

Секира је лежала негде у куту блатњаве јаме, а он, заборавивши сасвим на њу, не марећи ни за хладноћу, ни за кишу, гледаше, радознало, према вратима своје куће, као да се ту није радило о његовој сопственој жени, већ о некој туђој, коју је он, случајно, затекао на састанку са њеним љубавником.