Жена и човек : приповетке

76 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Он гледа и види: Ана је изашла сва у белини — значи у самој кошуљи! Журила се да је Мате не' чека. И некако шапатом, некако са страхом, рече Мати: да се Добричина још није вратио, али да га она, сваког тренутка, очекује, јер се пропитала у селу и рекоше јој, да ниједан рибар није остао у заливу, па да се боји, да се он не врати и да их не затекне.

— Нека затекне! Шта га се бојиш»> Ја ћу га овако, по глави! — одговори Мате и учини покрет десном руком, као да, у истини, неког хоће да бије.

На тај покрет, Добричина, нагонски, нагло, као спуж, увуче главу у јаму, осетивши некако као да се та његова јака рука продужила, продужила, чак до њега, и лупила га снажно по темену. Али, у исто време, по његовом срцу, по целом његовом бићу, разли се нека велика, огромна радост, неко неописиво задовољство, нека најсветлија срећа, због речи које је његова жена, малочас, изговорила.

— Она се ипак мене боји/ Она се ипак мене плаши да је не затекнем!— говорио је тако у себи, готово расположен за клицање. ;

И први пут у свом животу осети да је он, ипак, нешто!

Велика, неописива радост захвати га. Он би сада певао, викао; он би се дигао, он би полетео, пришао својој жени тамо на вратима своје куће, бацио се пред њу на колена, да јој пољуби скут хаљине, јер га је она, са једном својом речи, тако високо подигла, да се може сада да упоређује са било којим човеком у селу. Његова је радост велика, његова је радост неописива!

9

Мало после тога Добричина подиже поново главу и повири између грања.

Мате је ухватио Ану за руке и вуче је напоље, а она се нећка и моли га: да радије уђе у кућу, јер да јој је, због ветра и кише, хладно у самој кошуљи. Али је Мате и не слуша, већ, извињавајући се да