Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 77

нема времена, ухватио је око паса и, повукавши је бацио је на онај терет што је са собом донео.

Сад — после оних речи кад је изашла — Добричина је био убеђен: да би Ана била њему добра и, сигурно, сасвим предана, да није ова звер дошла и силом је натерала да буде оваква каква је. МИ њему би искрено жао, до бола, што је Ана тако несрећна, што је снашла таква тешка судбина.

Кад се, затим, Ана повукла иза вратница у кући и наслонила се, изнутра, на оно затворено крило врата, Добричина виде како је Мате, обема рукама, ухватио онај терет што је на себи донео и како га убаци у кућу. И док је Добричина нагађао шта би то могло бити, Мате рече Ани:

— Донео сам ти мало кромпира; млад јеи мек, као маслац!

Ана на то не одговори, само се стресе.

— Бррр! Ала ми је хладно! Сигурно сам озебла! Идем !

Али Мате, ни овог пута, не учини по њезиној жељи, већ је поново ухвати за руку, повуче себи и загрли.

А Добричина се поново сажали на његову јадну жену, и поново осети тежак бол у срцу, што је она морала, у самој кошуљи, да стоји тако дуго на ветру и киши, само да та безразложна животиња може да задовољи свој прљави нагон.

Он, у јами, иако је добро обучен, осећа страшну хладноћу, а Ана» И дође му да је зовне, да је опомене, да бежи у кућу кад је Мате такав.

Ражљућен страшно на тог човека без срца, он је био готов да искочи из јаме, да би барем тако ослободио Ану од Мате, али се задржа бојећи се да тиме не учини на жао њој.

10

После тог дивљег загрљаја Мате се оделио од Ане, али, ни за читаво пола сата иза његовог растанка, Добричина није био изашао из свог склоништа. Кад се извукао беше сав прокисао до коже!