Жена и човек : приповетке

78 СИБЕ МИЛИЧИЋ

У кући је светлост поново била погашена.

Изашавши из јаме, он најпре пође, на прстима, до врата дворишта, отвори их снажно, па, залупивши отвореним крилом што је јаче могао — да би Ана чула да он долази — упути се према кући.

Али, Ана, иако је чула лупу вратница на дворишту, није се ни дигла, ни запалила свећу. Она се, сва дршћући, згрчила у постељи и покрила преко главе с покривачем, само да би се стоплила.

То што је Добричина задоцнео и није је затекао са Матом, причини јој велико задовољство; она се није њега бојала, али је, ипак, осећала неки стид пред човеком кога је тако унижавала.

Кад је Добричина ушао у собу и запалио светло, виде он Ану сву згрчену, сву збијену у кревету, па је запита:

— Шта ти је2

—_ Хладно ми нешто! — одговори она.

Затим надода:

— Биле су ми побегле козе, па истрчах, у самој кошуљи, на двориште; сад ми изгледа да озебох, јер не могу никако да се угрејем.

(Добричину развесели ова лаж. Он је био поносан на себе што она не сме пред њим да каже истину.)

—- Хоћеш ли да те боље покријем» — запита је затим, некако благодаран, некако снисходљив.

Кад га она за то замоли, он узе још један покривач и пребаци га преко оног што је већ на њој био.

Онда се свуче и леже и он сам, и био би, сигурно, целе ноћи најслађе спавао, правим сном сретних људи, да га није, неколико пута, преко ноћи, жена будила, молећи га сад за ово, сад за оно, осећајући да јој бива све хладније, све нелагодније. Добричина се, добровољно, целе ноћи дизао, спреман да јој учини све по вољи, а и она, осећајући се све слабијом, била је са њим некако