Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 79

умиљата, некако нежна, што према њему барем није био њен обичај.

Тако им је и прошла та ноћ у непрекидном бдењу Добричинином и све већем нерасположењу Анином.

Он, видећи је, први пут у њиховом заједничком животу, добру са њим, чинио је, са радошћу, све што је она од њега тражила, а она, као да је први пут у свом животу срела овог чудног човека, осетила је, одједном, сву неизмерну његову доброту, па га за све лепо снисходљиво молила, благодарећи му на свем што је за њу чинио.

Кад је свануло, Добричина, осећајући да не може сам да чини све што је његовој жени било потребно, позове једну сусетку и замоли је да му помогне у послузи Ане.

Сусетка се најспремније одазове и одмах крену у кухињу да скуха болесници неко топло пиће од црног вина и неке мирођије — уверена, да ће је то загрејати и да ће јој помоћи.

Али се превари.

После овог напитка, Ана се осећала још горе: нешто је почело да тешко гуши у прсима, а хладни зној овлажио јој слепоочнице.

Добричина ни једног тренутка не остављаше собу своје жене. Заједно са сусетком он беше непрестано око ње, али некако немиран, утучен, стрепећи непрестано од неке несреће.

Неко тамно осећање притисло га. Предосећао је неко црно изненађење. И поново му би жао, поново га обузе грижа савести: што није синоћ изашао из свог склоништа кад је видео сву необазривост Матину према Ани. Да је био изашао, она би данас била здрава, а он не би, овако страшно, стрепио, као што сада стрепи: да је заувек не изгуби!

1

Док је то тако било са Добричином, у Ани се догађала нека чудна промена. Она је, кришом, непрестано, пратила очима свога мужа, и видећи га