Жена и човек : приповетке

80 СИБЕ МИЛИЧИЋ

свег утученог, жалосног, где седи недалеко њеног кревета, осећаше неку, досада њој непознату, доброту према том човеку, који је преко свих њених увреда тако за њу необјашњиво прелазио и праштао јој. Није га схватала ни сада, али је он почео да некако „светли“ у њеној уобразиљи и да се некако дели од свих осталих људа, и, шта више, диже изнад свих.

Наједном се она сети, да он, од јуче, није ништа јео, па замоли сусетку, да оде у кухињу и да му спреми штогод за јело. Добричина се успротиви томе, не желећи да ни једног тренутка лиши своју жену помоћи сусеткине. С тога и слага, да је јутрос узео сира и хлеба.

Али Ана не попусти. Сусетка оде у кухињу и не нашавши ништа боље до кромпира, које је синоћ Мате Ани донео, изабра од њих неколико најбољих, скуха их, па, кад их очисти и спреми на неки приморски начин, позове Добричину.

(Он, иако нерадо, остави полако собу у којој је његова жена лежала и оде у кухињу, где, затекавши јело спремљено и већ на столу, поче да га једе халапљиво.

Али, тада, одједном, случајно, погледавши у кут кухиње, виде тамо ону врећу са кромпирима и сети се одмах: да он једе кромпире које је Мате, синоћ, његовој жени даровао, те цео догађај прошле ноћи прође му, брзином блеска, кроз свест.

Више није могао ни да окуси тих кромпира, због којих његова жена лежи сада болесна и скрхана. Баци далеко виљушку и, дигнувши се са стола, узе само комад суха хлеба, па, сав сломљен, жвакаше га пред кућним вратима.

12

Међутим, стање болесничино беше све горе и горе.

Под вече беше тако очајно, да су морали послати по лекара у варошицу. А кад лекар стиже,