Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 81

наговештања неких потврдише се: лекар је пронашао да је Ана навукла на себе тешко запалење плућне марамице.

Ипак се надао да ће њена јака природа, упркос тежини случаја, победити, те наредивши све што треба до времена кризе и обећавши да ће се за два дана вратити оде.

Изјавом лекара најтеже је био погођен Добричина; право у срце! Готово је излудео од страха. Није више ни јео, ни пио, ни спавао. Бринуо се само: како да спасе Ану, не могући никако замислити могућност живота за себе, ако њу изгуби. Треперио је сав на саму помисао да би га она могла оставити заувек.

А Ана, у свом нагонском страху за сопствени живот, схвати, одједном, сав велики значај живота, па налазећи у свом расуђивању јединог кривца за њену болест Мату, поче да га у себи за све оптужује, и та оптужба у њој — што је болест више напредовала — постајаше све јаснија, све страшнија, док, изненада, не пређе у страшну, нагонску. мржњу против њега. Е

С друге пак стране, видећи у близини свога мужа очајног, уништеног од бола због ње и тако доброг и целог њој преданог, звала га је непрестано, само њега до себе желела: да он — он једини! — буде до ње, као да је веровала, да јој он једини може помоћи, као да је он једини може спасти и одржати у животу.

Добричина је радио све, све, што је она желела. Седнувши до њене постеље, он јој додаваше све ствари које је тражила, молећи, непрекидно — у чудном неком заносу — Бога, да му је одржи у животу, да му је поштеди, само за њега, само за њега!

Тако су пролазили минути и сатови, али, што се криза више приближавала, Ани беше све горе, све теже.

6