Жена и човек : приповетке

89 СИВЕ МИЛИЧИЋ

Пред вече другог дана болести, крену глас селом, да је она на умору. На тај глас цело се село ускомешало. Свак — ко је само могао — према обичају села, крену кући болеснице, да се увери о томе, и, ако је истина, да измоли од ње опрост за све увреде које јој је учинио, хотимице, или нехотице, за живота.

Цела кућа Добричинина испуни се светом.

Кад је једна стара жена, која је — увек, код сваког умирућег — молила, у име свих, опрост за цело село — ушла у собу Анину, сви који су били у кући разумеше да је дошао последњи тренутак, те падоше сви на колена.

А старица, у име свих присутних и неприсутних, свих код куће и у страном свету, свих на копну и на морима, започе да моли Ану за опрост од свих увреда.

Кад је она завршила своју молбу за опрост, Ана покуша да се исправи на постељи, али не успе.

Тада две њене сусетке прискочише и помогоше јој да седне.

И Ана, подржавана од њих, дизаше већ своје трепетне руке хтијући да опрости свима, свима, кад се, одједном, појави на прагу собе Мате. Као да се појавио сам паклени ђаво, тако је Ана крикнула!

Сав ужас недавне прошлости и сав бол њене гриже савести као да се претворише и појавише у тој појави на вратима. То је био најстрашнији тренутак у њеном животу!

Није могла поднети тај сусрет и, да није било пријатељица, које је подржаваху, била би се срушила наузнак.

— Напоље! — викну затим, слабо, скупивши ипак сву снагу, показујући оштро, кажипрстом на излаз.

Сви присутни, окренувши се и видећи Мату, осташе запрепашћени због толике дрскости.

— Напоље! — крикнуше многи; а многи,