Жена и човек : приповетке

ДОБРИЧИНА 83

дигнувши се на ноге, потрчаше према њему, спремни да га избаце из куће.

Мате оста тренутно запрепашћен, али, видећи неколицину сељака како јурнуше на њега, не препаде се, него, ипак, због тренутка у којему се то догађало, окрену се брзо и изађе из куће.

Тада један неизрециви израз среће, задовољства, мира, осветли лице болесничино.

Њој се учини као да је неко дигао неки тешки терет са њене душе. Она сада осећаше душу слободну, очишћену. А њен муж, унижени, попљувани од ње, пред целим тим светом, као да је порастао, као да се осветлио неком највећом светлошћу. Према њему, сви његови сељаци, сви његови изругивачи, који су ту сви, скупљени около њене постеље, тако су мали, тако бедни, тако тамни! Он, Добричина, њен муж, он сја својом чудном, несхватљивом добротом, а они су тамни од зла и пакости!

Узнесена тако, радосна, срећна, она позва свога мужа још ближе себи, па, пруживши десну руку према њему, загрли га њом, те са осмехом неизмерне доброте према њему — ваљда и љубави! __ гледаше га неко време пуна неизмерне благодарности. Онда, уздигнувши очии пруживши леву руку поче да прашта гласно свима, свима — за себе и за њега! — свима без разлике.

Добричина, од ужасног бола, спусти главу на чаршав и плакаше. А Ана, после опроста, легну поново на узнак и положивши десну руку, као за благослов, на његову главу шапташе нешто...

Тако је и умрла.

6