Жена и човек : приповетке

САМОУБИЦА.

1

Писмо, које је у кућу гђе Матић унело толико немира, било је само од неколико редака, али ти кратки, немилосрдни реци, написани мирно, прибрано — што се могло просудити по лепом, заокругљеном рукопису — проузроковаше толико очаја и суза, као да су у њему, место речи, били све неки најоштрији ножеви.

Оно је дошло најпре у руке девојке којој је и било намењено, а кад га она, сва изненађена, дочита, писмо пређе у руке њене мајке, па њене сестре, да га, поново, кад га све понаособ прочиташе, прочитају све заједно, гласно, збијене једна уз другу, као да свака није веровала својим сопственим очима. После тога, све три заједно, бризнуше у гласан плач.

Мира је плакала најјаче, најгласније, али ни њена мајка, а ни њена сестра, нису заостајале за њом. И плач се разлеже празним просторима велике њихове куће, тако јако, да је стара слушкиња која је код Матићевих била још од венчања покојног Матића са гђом Станом — дојурила из кухиње, сва уплашена, да се није што догодило „њеној“ Мири, коју је она изнад свега волела, а која је била необично весела и немирна. (По цео дан она је скакала по кући, трчала по дворишту и башти, у којој се дизала на највиша дрвета, као веверица!)

Кад је служавка ушла у собу и видела Миру